Саркозијево разобличавање француске политике

Када ми је недавно пријатељ Антоан Колона, главни уредник француског геополитичког часописа „Le Spectacle du monde”, послао нову књигу Николе Саркозија био сам изненађен. Међутим, један летимичан преглед француских медија указао ми је на велико интересовање које је та књига изазвала у тамошњој јавности.

Неспорне чињенице да ми Срби немамо ништа лепо да кажемо о том француском  председнику и да га памтимо као човека који је међу првима признао тзв. независност Косова, који није показивао ни најмање разумевање за нас, нису поколебале моју радозналост. Нити то што са њим не делим исте идеолошке ставове и што су моји пријатељи у Француској његови политички противници. И поред силних афера и контроверзи које га прате, судских поступака и осуђујућих пресуда, он је и те како и даље утицајан у француској политици. Неки од кључних људи које је он политички формирао, данас су стубови режима Емануела Макрона, попут моћних министара економије Бруна ле Мера и унутрашњих послова Жерара Дерманена. Цитирају се његови ставови ко треба да буде кандидат владајуће француске политичке класе 2027. против све популарније Марин ле Пен.

Књига „Време борбе” (Le Temps des Combats), обухвата период од 2009. до краја Саркозијевог мандата 2012. године, обрађујући многе догађаје у Француској и у свету. И, укратко, одражава оно што сам већ знао о њему и владајућој политичкој класи Француске. Уз разлике које природно постоје између лидера и њихових партија, кроз Николу Саркозија можемо видети како у глобалу размишља и како делује француска политичка елита у спектру од десног до левог центра. То јест, сви они који су безрезервно стали иза Макрона на последњим председничким изборима.

Несумњив политички таленат, са снажним осећајем припадности једној великој нацији која не одустаје од своје величине и посебности у свету, он у идеолошким оквирима либералног десног центра, кроз своје политичко деловање, манифестује хладну прорачунатост и ароганцију, али и осећај за националне интересе, у којима није заборављао ни своје личне, а ни партијске.

Уз презир према егалитаризму и социјалној правди, афирмишући различитост и богаћење као покретаче друштвених процеса, са иритирајућим ниподаштавањем је говорио о својим политичким противницима. У маниру арогантног представника владајућег естаблишмента, који по њему једини зна да води државу, Меланшона и левицу је назвао опасним револуционарима, екологе као идеолошку претњу за економски развој, а Марин ле Пен и њену странку аматерима и незналицама.

Богаћење је видео као здраву снагу која треба да се оствари у реалној економији, а не финансијским спекулацијама. Његов кредо су били јачање средње класе, рад, напор и заслуга, а принцип руковођења ‒ prendre en charge.

Занимљиво је његово запажање да у англосаксонском свету није битно да ли си левица или десница. Битно је да си либерал.

Бежао је од било каквог облика неоснованих социјалних давања, па и по цену популарности. Објашњавао је значај телевизије за једног лидера и истицао разлоге својих бескрајних медијских наступа, на којима је излагао све оно што ради, дискутујући са свима и убеђујући јавност у исправност своје политике.

Свађао се са просветним радницима, судијама, синдикатима.

На крају, у ригидном држању тог правца, не разумевајући истинске проблеме најширег слоја становништва, осим потреба привредне елите, напуштен скоро од свих, изгубио је изборе.

Жалио се у књизи да је у Француској све било, јесте и биће политика, и да се и најмања одлука гледа кроз идеолошку призму и идеолошко чистунство.

У спољној политици имао је у неким питањима јасне ставове и погледе. У неким другим, где га прате контроверзе, покушао је да их прикрије, правдајући своје акције општим принципима. Око односа са Русијом став му се није мењао до данас, почев још од посредничке улоге у конфликту у Грузији. То је земља која је европски сусед и са којом се мора наћи заједнички језик. Европски и амерички интереси су око Русије различити, јер су обими економске сарадње са Русијом различити и јер је Русија европски сусед.

Украјина мора остати неутрална и ван НАТО, а спорне територије треба решавати новим међународно надгледаним референдумима када Украјина поврати колико може територија. Крим је по њему неповратно руски. Поновио је да би поново гласао против пријема Украјине у НАТО. Путинове грешке не мењају географске чињенице. По њему, Европа не зна шта жели у овом рату и то ће је исцрпети до краја. Шаље оружје, а није објавила ни рат нити ратни циљ. Саркози чак иде далеко са провокацијом, говорећи – ако је циљ рушење Путина, зашто не оду у Москву да то ураде.

Америка је, по његовој оцени, партнер који тражи да се беспоговорно следи. Ако се ко колеба, Вашингтон то сматра издајом. Са њом треба бити јак и независан.

Светска дешавања се померају у Азију и демографски чинилац ће умногоме одредити динамику светских процеса. Отуд његово и француско интересовање за Исток и (за неке) изненађујуће занимање Макрона за долазак на последњи самит БРИКС-а, уз већ успешну посету Кини.

Турска треба да остане ван Европе и да буде мост ка Азији. Народи и државе не мењају адресе и у том смислу су Јевреји и Палестинци осуђени на суживот и договор. То је случај и са свим другим таквим неуралгичним ситуацијама.

Посебну пажњу завређује његова оцена светских лидера са којима је дуго година сарађивао. Портрет Ангеле Меркел је занимљив, с обзиром на то колико су били блиски. Он је види као жену са истока која је живела у комунизму и све њене акције су опрез, тактика и избегавање ризика. Опседнута је трајањем и све том циљу подређује. Читава њена политика је у функцији интереса великих немачких привредника, који и формулишу немачке интересе.

Обама је опседнут да буде анти-Буш и не жели да буде упамћен по рату.

Ердоган је груби саговорник који непоколебљиво гура своје интересе.

За Нетанјахуа је чак рекао да је лажов.

Свидео му се бразилски председник Лула, кога је више ценио иако је левичар, него идеолошко блискијег Болсонара.

Волео је Шпанију, мада је рекао да је француској елити приоритет Немачка, а емоције су окренуте ка Италији. Иако заљубљен у Шпанију, није пропустио да примети да се краљ Хуан Карлос и његова снаја Летиција баш не воле.

За Берлусконија је рекао да је карикатура, који је то напрасно постао тек након рата у Либији, којем се Берлускони противио. Пре тога је био уважени успешни привредник и државник.

Путина не треба изоловати, већ причати са њим, да не би тако затворен у себе правио још веће проблеме.

Папа Бенедикт Шеснаести био је оличење доброте, интелигенције и стрпљења.

Никола Саркози је очито умео да увезује државне и личне интересе, и да их тако увезане снажно гура, посежући у њиховој одбрани за различитим аргументима у веома живим полемикама. Напад на Либију оправдавао је хуманитарним разлозима и злочинима Гадафијевог режима, иако је био јасан и његов лични интерес (што су показали разни судски поступци), али и очигледан француски интерес у тој земљи богатој нафтом.

Ниједном у књизи није поменуо кризу на Косову, иако је она била део његовог мандата. Нејасно је да ли је то питање сматрао неважним, или га је оставио на решавање свом министру Бернару Кушнеру, осведоченом албанском лобисти...

Оно што сигурно упада у очи јесте чињеница да је Саркози један од ретких европских лидера који није у својој политици гледао Србију кроз призму руске политике. Чак супротно. Он има очигледне симпатије према Русији и жели да не само Француска већ читава Европа гради са њом добре односе. Са таквим ставом спада међу ретке у својој земљи данас. Баш као што је међу малобројнима у Француској који нису показали никакву емоцију, било позитивну, било негативну, према српском народу, који је био историјски, а и сада је природни савезник његове земље у овом региону.

Посланик у Скупштини Србије