Мера је питање померања граница

Глумац Петар Бенчина тумачиће једног од јунака Фердинанда Брукнера у представи „Болест младости”, рађеној према делу немачког експресионизма и европске модерне, који доводе на сцену младе студенте медицине разапете између конвенција грађанског живота, младалачког осећања изгубљености и цинизма савременог друштва. Представу режира Јована Томић, а премијерно ће бити изведена у суботу увече од 20 сати на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта у Београду. Редитељка Јована Томић је адаптирала и текст, драматург је Димитрије Коканов, сценографкиња Јасмина Холбус, костимографкиња Селена Орб, композитор Лука Мејџор, док је Љиљана Мркић Поповић обликовала сценски говор. У глумачкој екипи су и Сања Марковић, Јована Беловић, Миодраг Драгичевић, Милица Сужњевић, Наталија Степановић и Ђорђе Мишина.

Увек тражимо живот у свему. У карактерима, њиховим поступцима и изборима. Своју нову представу „Болест младости” радите према делу Фредерика Брукнера. Која је полазна основа у вашем сценском читању овог текста?

Безнађе и дисперзивна понуда са милионима информација у контексту времена, коју искусан или мудар човек једва успева да изнесе. Притисак је невероватан, поготово за оне који су запитани и сензибилни. То и јесте одлика младости ма колико година имате. Пред младим људима који стасавају и који се успостављају је изазов да очврсну, али са друге стране да не постану безосећајни и сурови. Или, немо искључени и одрођени од сопственог живота.

Комад „Болест младости”, написан готово пре једног века, хируршки прецизно доноси пресек стања ума и душе младог човека како онда када је написан тако и данас. Шта се заправо крије иза наслова „Болест младости”? Чиме вас је освојила поетика Фредерика Брукнера?

Невероватно је да је комад „Болест младости” о младим образованим људима написан пре 100 година. Да је толико снажан и актуелан баш сада. Он се бави људима који су врло образовани и који би требало да буду стубови друштва. А они су запитани око смисла, око блискости, односа… Фредер, лик којег играм, себе и целу групу суочава са највећим страховима, са пробијањем рамова и трагањем за оним за шта су заиста предодређени да постоје. То је болно, за неке и кобно. То скидање маски, једне за другом, док не дођу до онога за шта треба имати храбрости, суочити се.

У својим представама проналазите кључ да проговорите позоришним језиком о актуелном времену. Какво је у том смислу искуство у овој представи у настајању? На шта хоћете кроз представу „Болест младости” да укажете?

Фредер из нихилизма, из запитаности о смислу, врло образован тражи и лако детектује шта није истина и шта је маска. Шта је лаж и с тиме суочава себе и комплетну групу која је окупљена око њега. Он не даје и не нуди одговор, али трагањем за одговорима осећа смисао… То је болно и лично за сваког од њих, за неке и непремостиво и погубно. Долазимо до маски које су штит, често клише и лаж. Са друге стране не знамо да ли је могуће опстати без њих. Бити у контакту са својом рањивошћу. Да ли без њих уопште можемо.

Ко је, заправо, Фредер, нови јунак којег на сцени ЈДП-а градите? Како се Фредер уклапа у нашу реалност? Колико су нам судбине, приче Брукнерових јунака блиске?

Тумачим јако усамљеног и образованог младог човека који себе и групу људи око себи провоцира да се суоче, и поставља провокацијом готово социјалним спонтаним експериментима најтежа животна питања. Питања смисла, оквира задатих. Он их пробија заједно са њима, али им уједно све то задаје страшну бол. Љубави замењују сировом страшћу, док се не учини да долазе до понора у којем је можда спас бити условно слободан. Што је већ наизглед пораз. Питање које је отворено и на које ће свако ко буде гледао представу наћи сопствену меру и одговор.

 Младост Брукнерових јунака у драми се самоисцрпљује и самоуништава. На којим вредностима ви инсистирате. Која је ваша мера за меру?

Мера је питање померања тих граница, свако има своју и то додатно компликује односе. Ствар је у том путу са свешћу, шта су обзири, лажи, мирне луке које те штите од нечега, заправо те штите од стварног живота који носи и чари.

Упоредо са радом на новој представи у ЈДП-у имате и снимајуће сате, и нове пројекте. О чему је заправо реч?

Завршио сам снимање кратке серије која има занимљив стилски искорак. Догађа се у позоришту. У питању је „В ефекат”.

Оно што бих требало следеће да радим јесте филм „Воља синовљева”. И то је амбициозан пројекат о којем ћемо тек причати.

Уједно сте посвећени и својим студентима на ФДУ. Које савете, сугестије им најчешће упућујете?

Да, моји студенти уписују трећу годину глуме на ФДУ. Они су перспективни, даровити млади људи. Пролазе пут индивидуализације, ослобађања сопственог духа и наравно кроз неуморну праксу припремају се за нешто што ће радити целога живота. Важно је да слушају свој унутрашњи глас. И не попуштају пред сопственим слабостима. Они то већ знају…