Mera je pitanje pomeranja granica

Glumac Petar Benčina tumačiće jednog od junaka Ferdinanda Bruknera u predstavi „Bolest mladosti”, rađenoj prema delu nemačkog ekspresionizma i evropske moderne, koji dovode na scenu mlade studente medicine razapete između konvencija građanskog života, mladalačkog osećanja izgubljenosti i cinizma savremenog društva. Predstavu režira Jovana Tomić, a premijerno će biti izvedena u subotu uveče od 20 sati na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Rediteljka Jovana Tomić je adaptirala i tekst, dramaturg je Dimitrije Kokanov, scenografkinja Jasmina Holbus, kostimografkinja Selena Orb, kompozitor Luka Mejdžor, dok je Ljiljana Mrkić Popović oblikovala scenski govor. U glumačkoj ekipi su i Sanja Marković, Jovana Belović, Miodrag Dragičević, Milica Sužnjević, Natalija Stepanović i Đorđe Mišina.

Uvek tražimo život u svemu. U karakterima, njihovim postupcima i izborima. Svoju novu predstavu „Bolest mladosti” radite prema delu Frederika Bruknera. Koja je polazna osnova u vašem scenskom čitanju ovog teksta?

Beznađe i disperzivna ponuda sa milionima informacija u kontekstu vremena, koju iskusan ili mudar čovek jedva uspeva da iznese. Pritisak je neverovatan, pogotovo za one koji su zapitani i senzibilni. To i jeste odlika mladosti ma koliko godina imate. Pred mladim ljudima koji stasavaju i koji se uspostavljaju je izazov da očvrsnu, ali sa druge strane da ne postanu bezosećajni i surovi. Ili, nemo isključeni i odrođeni od sopstvenog života.

Komad „Bolest mladosti”, napisan gotovo pre jednog veka, hirurški precizno donosi presek stanja uma i duše mladog čoveka kako onda kada je napisan tako i danas. Šta se zapravo krije iza naslova „Bolest mladosti”? Čime vas je osvojila poetika Frederika Bruknera?

Neverovatno je da je komad „Bolest mladosti” o mladim obrazovanim ljudima napisan pre 100 godina. Da je toliko snažan i aktuelan baš sada. On se bavi ljudima koji su vrlo obrazovani i koji bi trebalo da budu stubovi društva. A oni su zapitani oko smisla, oko bliskosti, odnosa… Freder, lik kojeg igram, sebe i celu grupu suočava sa najvećim strahovima, sa probijanjem ramova i traganjem za onim za šta su zaista predodređeni da postoje. To je bolno, za neke i kobno. To skidanje maski, jedne za drugom, dok ne dođu do onoga za šta treba imati hrabrosti, suočiti se.

U svojim predstavama pronalazite ključ da progovorite pozorišnim jezikom o aktuelnom vremenu. Kakvo je u tom smislu iskustvo u ovoj predstavi u nastajanju? Na šta hoćete kroz predstavu „Bolest mladosti” da ukažete?

Freder iz nihilizma, iz zapitanosti o smislu, vrlo obrazovan traži i lako detektuje šta nije istina i šta je maska. Šta je laž i s time suočava sebe i kompletnu grupu koja je okupljena oko njega. On ne daje i ne nudi odgovor, ali traganjem za odgovorima oseća smisao… To je bolno i lično za svakog od njih, za neke i nepremostivo i pogubno. Dolazimo do maski koje su štit, često kliše i laž. Sa druge strane ne znamo da li je moguće opstati bez njih. Biti u kontaktu sa svojom ranjivošću. Da li bez njih uopšte možemo.

Ko je, zapravo, Freder, novi junak kojeg na sceni JDP-a gradite? Kako se Freder uklapa u našu realnost? Koliko su nam sudbine, priče Bruknerovih junaka bliske?

Tumačim jako usamljenog i obrazovanog mladog čoveka koji sebe i grupu ljudi oko sebi provocira da se suoče, i postavlja provokacijom gotovo socijalnim spontanim eksperimentima najteža životna pitanja. Pitanja smisla, okvira zadatih. On ih probija zajedno sa njima, ali im ujedno sve to zadaje strašnu bol. Ljubavi zamenjuju sirovom strašću, dok se ne učini da dolaze do ponora u kojem je možda spas biti uslovno slobodan. Što je već naizgled poraz. Pitanje koje je otvoreno i na koje će svako ko bude gledao predstavu naći sopstvenu meru i odgovor.

 Mladost Bruknerovih junaka u drami se samoiscrpljuje i samouništava. Na kojim vrednostima vi insistirate. Koja je vaša mera za meru?

Mera je pitanje pomeranja tih granica, svako ima svoju i to dodatno komplikuje odnose. Stvar je u tom putu sa svešću, šta su obziri, laži, mirne luke koje te štite od nečega, zapravo te štite od stvarnog života koji nosi i čari.

Uporedo sa radom na novoj predstavi u JDP-u imate i snimajuće sate, i nove projekte. O čemu je zapravo reč?

Završio sam snimanje kratke serije koja ima zanimljiv stilski iskorak. Događa se u pozorištu. U pitanju je „V efekat”.

Ono što bih trebalo sledeće da radim jeste film „Volja sinovljeva”. I to je ambiciozan projekat o kojem ćemo tek pričati.

Ujedno ste posvećeni i svojim studentima na FDU. Koje savete, sugestije im najčešće upućujete?

Da, moji studenti upisuju treću godinu glume na FDU. Oni su perspektivni, daroviti mladi ljudi. Prolaze put individualizacije, oslobađanja sopstvenog duha i naravno kroz neumornu praksu pripremaju se za nešto što će raditi celoga života. Važno je da slušaju svoj unutrašnji glas. I ne popuštaju pred sopstvenim slabostima. Oni to već znaju…