КАКО СМЕНИТИ ГЛАВНОГ УРЕДНИКА

Могло би се рећи да смо сви ми на неки начин изашли из Титовог шињела. Наиме, у својој досадашњој новинарској каријери и у Загребу и у Београду нагледао сам се толико смењивања и уклањања уредника да ме данас нико по том питању не може насамарити. Јер, контрола над медијима и информацијама ни у ком случају није нов политички концепт, иако остаје дилема да ли у ери инстант извештавања медији подстичу непромишљене и преурањене политичке одлуке, или можда творци одређене политике користе медије да би уобличили јавно мњење. У сваком случају, истраживања у свету показују да медији могу утицати на формирање одређене политике онда када политичари не попуне празнину у вођству. Другим речима, када су аргументи и истина на страни неке политике и неких политичара, медији им у том случају, заправо, и нису нешто посебно потребни...

Моје прво новинарско искуство по питању смене главног и одговорног уредника било је у загребачком недељнику „Данас“ почетком осамдесетих година прошлог века. Главни и одговорни уредник био је сада већ покојни Јожа Влаховић, бард југословенског новинарства, који је са још неколико истакнутих новинара, и поред тихе опструкције тадашњег хрватског политичког врха, и покренуо загребачки „Данас“. Имали смо у то време одличан тираж, продавали смо се широм оне Југославије просечно у 160.000 примерака. Сваких седам дана. Почетком октобра 1982. године отпутовао сам у Монс, у главну команду НАТО-а, и направио ексклузивни интервју са врховним командантом НАТО-а, америчким генералом Бернардом Роџерсом. Чим смо тај интервју објавили, Влаховића су позвали из ЦК СКХ да га питају „кога сте питали да то објавите“.

„Наше читаоце“, одговорио је главни уредник „Данаса“ и спустио слушалицу. Слутио сам да је на овим нашим просторима кожни шињел по моделу „јесен-зима 1948.“ бесмртан и да Влаховић други позив из ЦК СКХ неће преживети на месту главног уредника. И заиста, није прошло много времена, а ми смо почели нешто да пишемо о афери „Гавриловић“ у Петрињи. Не око тога ко је „мазнуо кобасице и саламу“, него око неких политичара у вези те фирме. И одједном се увређеним нашао друг Милутин Балтић, којем је Петриња била изборна база, па је помислио да је све то уперено против њега. Иако смо покушали да му докажемо да наш новинар није имао никакве подле намере и да је у Петрињу, између осталог, отишао да за синдикат куће „Вјесник“ набави мало сухомеснатих производа јер иде зима. Није вредело, подигла се кука и мотика на „Данас“, а све још у контексту да је нападнут истакнути друштвено-политички радник и члан ЦК СКХ, иначе Србин. Заредале су седнице и састанци у редакцији где нам се објашњавало какав смо грех направили и да због свега тога главни уредник мора да поднесе оставку. Ми смо Јожу Влаховића као редакција бранили аргументима да нам нико са стране не сме да смењује, или поставља уредника, и да то није демократски. Ови из ЦК СКХ су говорили да ако нам се не свиђа можемо сви да идемо на тај демократски Запад, па да тамо сами бирамо своје уреднике.

Уместо Јоже Влаховића на место главног и одговорног уредника именован је београдски новинарски ас Живко Милић, једини југословенски новинар који је извештавaо из битке за Дијен Бијен Фу у Вијетнаму. Део редакције је гунђао што нам намећу уредника из Београда, па још Жилетово име и презиме и у оно време тако „српски“ звучи. Жиле је убрзо себи дописао још једно презиме:Штркаљ. У међувремену, док је био главни уредник, суспендовао ме је због текстова у којима сам „величао америчку војну моћ“. Нисам му замерио, била су таква времена. Наредили су му. Затим су Живка Милића-Штркаља сменили, више нико и није знао зашто, и дошао је Мирко Галић. После њега, Дражен Вуков Цолић. И у једном и у другом случају редакција је била та која је предлагала и због главног и одговорног уредника. На томе је посебно инсистирала председница Савета „Данаса“ другарица Штефа Шпиљак.

Наравно, ја не мислим да је проблем „Политике“ данас што има Соњу, а нема Штефу, коначно нема више самоуправљања, али све ово што се догађа око „Политике“ показује да је потребно хитно одвајање власти од медија попут одвајања државе и цркве. Та спирала цинизма, заједничко добро и медији, постаје једна тужна карикатура у којој се могу наслутити и обриси сукоба интереса. Летос сам гледао емисију на хрватској телевизији где је бившег министра спољних послова Хрватске Миомира Жужула новинарка прекинула у излагању констатацијом: „Ви тако говорите, јер сте плаћени амерички лобиста“. Нешто се не сећам да је некоме у Србији нешто тако јавно речено. Шта би значило да код нас нема плаћених страних лобиста. Јер, раде за џабе?

Дакле, није добро разматрати данашње проблеме „Политике“ у јучерашњим категоријама. Свет медија практично се мења из сата у сат. Анкете у свету показују да јавност све мање верује штампи, да однос власти и медија све више личи на рвање у блату. Интернет, кабловска и сателитска телевизија замагљују границе у разврставању медија. Озбиљне дневне новине у Европи бележе пад тиража, британски „Гардијан“ годишње губи у просеку по 30.000 купаца, а акционари никако да се сложе који је то тираж на којем „пада“ главни уредник. Иако су дневне новине данас супериорнији производ него пре 30 година, оне се слабије продају. Листови су скупи за производњу и транспорт, осим тога плаше читаоца, јер ко може да прочита целе новине. Данас постоји толико начина да сазнате вести да уопште и не бринете ако нисте купили новине.

„Политика“ се вероватно више никада и неће продавати као некада, јер држава па и тржиште више нису као некада. Биће добро да опстане и са садашњим тиражом. А што се тиче тога да ли она „искаче“ овако, или онако, још од руских филозофа Владимира Соловјева до Павела Флоринског, принцип „заједничког рада на општој ствари“ и даље остаје принцип тоталитаризма. Чак је и „Глас Америке“ у октобру 2001. објавио, и поред противљења Стејт департмента, интервју са вођом талибана мула Омаром.

Да ли то значи да српско друштво под притиском глобализације на кризу социјалне кохезије реагује ауторитарним тенденцијама? Имамо ли то на хоризонту сигнале дефектне демократске структуре?