Насеље Сунца и Месеца

За Михаела Милуновића, рођеног Београђанина, сасвим слободно се може рећи да је сликар запажене репутације на међународној уметничкој сцени. Магистар Факултета ликовних уметности у Београду који се специјализовао код академика Владе Величковића последњих деценија живи и ствара у Паризу. Оно што фасцинира јесте да је Милуновић објективан посматрач, непристрасан мислилац, упућен аналитичар глобалних кретања на светској културној, друштвеној и политичкој позорници.

Један је од малобројних у својој генерацији са ових простора чији су радови представљени не само у галеријским поставкама, већ и у четири престижна европска музеја.

Новобеоградски Сохо

Унук Мила Милуновића, академика и једног од наших најбољих сликара 20. века, првих седам година провео је у Толстојевој улици на Топчидерском брду. Та велика кућа са богатом и завидном традицијом у коју је долазио и Никола Пашић уметнику, данас, буди мрачне асоцијације.

Можда из тог разлога сликар одлично памти ноћ када се 1974. године доселио у Блок 45. У насеље Сунца. За појединце место на крају света, за Михаела близу неба са атмосфером лондонског Сохоа.

Сасвим је сигурно да је овај ликовни стваралац могао инспиративно да говори и о сењачкој улици која носи име његовог деде. Међутим, без много премишљања определио се за Улицу Јурија Гагарина. Будући да је названа по познатом космонауту, за Михаела Милуновића она је одувек била истурена станица у васиони.

– Када смо почели да долазимо у Блок 45,  било је то као освајање неких територија. Као заузимање станице на Месецу. Постојао је тај један пут – Јурија Гагарина до Блока 45. Једине грађевине биле су са леве стране. Потом, пешчаре и мочваре. Лети су крекетале жабе, дувале пешчане олује. Као дечаци из "Тома Сојера" имали смо контакт са реком у њеном најдивљем облику. То је била џунгла и велико игралиште. Имали смо једно само за нас. Иако многи никада нису могли да схвате динамику  Новог Београда, мени је он потпуно јасан. Далеко боље га разумем од било ког другог дела Београда. И могу слободно да кажем да га волим. Наравно, данас се променила и структура његових становника. Много занимљивих људи је живело у Блоку 45. Многа поткровља су била додељивана уметницима. Мајка ме је водила на уметничке журке, у атељеима на последњим спратовима солитера. Јурија Гагарина је улица у којој сам провео двадесет година. Једино ту постоје потпуно загасити, прашњави заласци сунца у наранџастом контрасветлу. И стално се нешто копа, зида, руши, додаје. Без обзира шта људи мислили о соцреалистичкој архитектури, мислим да она пружа много хуманије облике и просторе за живот. Имали смо могућност да се бавимо спортом. Много је познатих кошаркаша поникло одавде, такође и музичара. Ако је посматрамо строго ликовно, реч је о споју црвене цигле, бетона и околног зеленила. На крају Јурија Гагарина удариш у кукурузна поља. Доживљавам је и као коридор слетања и узлетања. С обзиром на то да више не живим у Београду, близина аеродрома је асоцијација на честе одласке, или повратке неких блиских особа. Блок 45 је место где још несметано може да се сања о разним стварима. Са те позиције човеку се чини као да је небо ближе, а звезде гушће и сјајније – казује Михаел Милуновић.

Слобода или кавез

По његовом схватању, српској престоници недостају најмање две компоненте да би могао да се поистовети са појмом града у суштинском значењу.

– Прва претпоставка је да сваки град има функцију да олакшава живот својих грађана, што значи да се подразумева уређена инфраструктура која треба да олакша кретања. Друга ствар је да има и  садржаје који га чине другачијим од варошице, паланке. У Паризу систем урбаног транспорта беспрекорно функционише. То мора и овде да се постигне. Да човек може несметано, без већих тегоба, да циркулише у тој градској вреви. Тиме се мери степен отворености града. Ако није тако, онда је очигледно да има неки проблем. Његови грађани се, у том случају, не третирају као слободна бића, већ као затвореници у кавезу – указује наш саговорник. Његова је и мисао да ствари почињу да се мењају онда када се промени плочник. Да ли се то догодило?

– Због та два-три метра црвене коцке људи имају више достојанства, али то није довољно. Београду, што је очигледно, недостају мостови преко Саве и Дунава. Овако, изгледа као болесник да има опасно "закрчење срца". Треба да се изгради и права линија метроа који би повезивао Земун са Старим градом, Нови Београд са Борчом. То би решило многе проблеме. Поготово ми није јасно зашто има толико позоришта које градске власти улицкавају. Не видим Београд као неки позоришни рај. Ипак, не може се запоставити чињеница да глумци играју важне политичке улоге  – примећује сликар. Иако је сагласан са тврдњом да је Београд изгубио многе црте урбаног идентитета, Милуновић каже да није носталгичан.

– Неке ствари су отишле у неповрат. Чак имам неку врсту одбоја према враћању уназад. У Београду сам се родио, али у њему немам ништа. Гост сам код своје мајке. Овде немам радни простор. Ствари овде функционишу у виртуелном пољу, немају много везе са реалношћу. Није подложан политичким манипулацијама, није део узрочно-последичних веза. Кад не могу да те уцене, они те једноставно прецртају. Без обзира колико волим овај град, у њему нисам као код куће. Јесте то болно сазнање, али човек има своје границе. Не могу дуго да опстајем у илузији. То ме троши – наглашава Милуновић. Неокласичан стил из прве половине 20. века, Палата Албанија, зграда бивше Берзе, Главне поште, Музеј историје Југославије, означава трагове најсветлије архитектуре. Уметник који је у програмском Савету за изградњу Галерије на Тргу Републике истиче да је тај пројекат прошао, али да треба имати вишу свест везану за чињеницу да ће та грађевина остати на суду наредних генерација и времена – закључује Михаел Милуновић.