Сарадња и изградња

Туристи који ових дана стигну на Рајачке пивнице сусрешће се с градилиштем. Сарадња ЕУ, ГИЗ и Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда, остварује се у пуном замаху. На сваком кораку гомиле песка и камена, брује мешалице за бетон и тестере за камен, скеле око пивница и мајстори који раде, стручњаци који зуре у отворене скице пазећи да се мера и ред у изградњи и обнови винских подрума на Рајачким пивницама не поремете. Остварује се Пројекат обнове и изградње старих кућа у селу Рајац и пивница на Рајачким пивницама изнад села, ради унапређивања туризма на овом подручју, али и чувања виноградарских и подрумарских традиција.

Имајући у виду очување традиције, сада је важно да архитекти, њихови помоћници, грађевинари и мајстори који раде на пројекту не наруше дух руралне архитектуре Рајца и Рајачких пивница, који се осећа на сваком кораку. Како рече архитекта Никола Башић, „без духа, архитектура постаје амбалажа”. О њему у својој књизи „Рајачке пивнице” пише и архитекта Ђорђе Алфиревић из Београда. Живописност овог насеља и његова организација заједно с богатом баштином у непосредној близини (некропола, реликтна шума) чине га вечним и непролазним. С изградњом и обновом јавља се тенденција да се промене изглед и намена пивница и да се прилагоде новом времену и тежњи за коришћењем доколице, уживањем у јелу и пићу, уопштено речено – конзумеризму. Али, не привлаче туристе само вино и јело на Рајачким пивницама. Много више их привлаче изглед тих винских палата и простор на којем су оне саграђене, који су им обезбедили трајност и дуговечност.

Најбоље о томе говоре речи Вељка Деспотовића, који је на Рајачким пивницама снимао филм „Чарлстон за Огњенку”: „Спољашњи изглед  и функција пивница доведени су до савршеног склада, па овај јединствени рурални комплекс представља и највиши облик народног градитељства код нас. Као да је грађено за време ренесансе за сва времена.”

Посебно је тешко сачувати тај дух и традиције у грађевинарству кад се гради нешто ново или кад се реконструише старо у рушевинама. То се лако види на Рајачким пивницама, на неким новоизграђеним у овом веку, где нису поштоване идеје и традиције у грађевинарству старих зидара. У данашње време, када су изгубљене многе вредности и потамнеле традиције, кад не знамо шта је мушко и женско, кад мешамо вино с „кока-колом”, новоизграђене куће у селу и пивнице на брду могле би да постану као амбалажа. Посебно ће бити тешко кад у оквиру те сарадње/изградње треба на простору где се налазе ископати канализацију, уредити улице и направити пут до Рајачких пивница.

Чувајући дух и традиције виноградарства и подрумарства требало би проучити на који су начин стари мајстори зидари из Прилепа, града нашег најславнијег јунака Краљевића Марка, градили куће од камена и камена здања на Рајачким пивницама која их учинише славним и незаборавним. Мајстори Коста и Дима, који се оженио у Рајцу, ударише темељ и основе народном градитељству на Рајачким пивницама и у селу Рајцу. Они се и потписаше на угловима грађевина које су направили једним полулучним жлебом. Та њихова уметност и вештина у грађењу камених кућа и пивница је попут дуге која спаја културни простор њиховог родног краја и Рајца и Рајачких пивница, као порука, поука и опорука данашњим архитектама и грађевинарима: „Градите као што смо ми градили, да ваша дела постоје вечно.”

Др Петар Пауновић,
Рајац