Без предака и потомака

Изложба књига и панела под називом „Без предака и потомака” биће отворена данас у 13 сати у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић” а поводом 140 година од рођења Франца Кафке, једног од највећих писаца немачког језика који је својим романима и причама заузео једно од најважнијих места у историји светске књижевности.

Изложбу отвара др Кристоф Фелдхус, директор Гете института, поздравну реч упућује проф. др Александар Јерков, директор Универзитетске библиотеке а говоре професори Горан Радоњић и Ана Митревска, који су поред професора Милоша Тодоровића, Вука Петровића и Миодрага Вукчевића приложили радове за пратећу публикацију која излази као двадесета у серији „Класици светске књижевности – јубилеји”.

Уредница серије, ауторка и дизајнерка панела и поменуте публикације је Вука Јеремић из Универзитетске библиотеке, а њена колегиница Драгана Михаиловић је ауторка библиографије „Франц Кафка у фонду Универзитетске библиотеке” (на пратећем диску) и сарадница на реализацији поставке која садржи монографије и периодику на немачком, српском и другим језицима.

У предговору публикације ауторка објашњава да је за наслов изложбе узет део Кафкиног дневничког записа из 21. јануара 1922, насталог две године пре пишчеве смрти, када је већ опхрван болешћу и има јасну свест да му је близу крај. У приватном животу било је дословно тако како је написано: без потомака, али и без правих предака, будући да је писац у односу на оца, мајку и сестре био изузетак у сваком смислу, осећајући се међу њима „више стран него било који странац... подобан само као посматрач” (август 1913), схватајући себе „као злу коб породице” (децембар 1914). На исти начин могла би се описати и Кафкина књижевна судбина: без предака, без потомака. Читао је и веома уважавао Достојевског, Флобера, Клајста, Дикенса, Стриндберга, Кјеркегора, Ничеа, и понеки траг из опуса тих аутора може се наћи и у Кафкиним делима: на пример опседнутост кривицом и казном Достојевског, Дикенсова застрашујућа и тескобна атмосфера судова, Флоберово начело непристрасности. Али не постоје аутори на које се директно надовезао и који су на њега судбоносно утицали.

– Слично је и са Кафкиним утицајем на будуће ствараоце. Нешто кафкијанско може се наћи код Камија, Орвела, Хакслија, Бредберија: њихова дела би се вероватно читала другачије да им нису претходила Кафкина, али овај писац нема правих настављача иако се остварила тврдња Макса Брода да ће 20. век бити век Франца Кафке. С тим што он по свему судећи није имао толико на уму Кафкин књижевни утицај колико његову антиципацију страхота које је тај век донео човечанству. Ипак остаје отворено питање да ли је Кафка имао у виду свој литерарни статус или своју животну путању када је написао: „Ја сам почетак и крај.” („Писмо оцу”) На изложби доминирају публикације које садрже тумачења дела Франца Кафке, јер је овај писац међу онима чије је стваралаштво анализирано на безброј начина: у религиозном, биографском, психоаналитичком, социолошком, марксистичком, филозофском кључу. Стотине страница је написано да се докаже Кафкино готово пророчко предвиђање тоталитарних режима, дехуманизације човека и потпуне контроле појединаца од стране гвозденог државног механизма који функционише као безизлазни лавиринт репресије, па је недавно чак повучена паралела између приче „У кажњеничкој колонији” и затвора Гвантанамо, познатог по нарочитим техникама мучења затвореника. Са друге стране, посебну библиотеку чине књиге написане да би се демантовала сва наведена тумачења и указало на песничку аутономију Кафкиног дела, његову неангажованост, независност од идеологије, политике, историје, религије, али и одвојеност од пишчевих личних конфликата, фрустрација, страхова и осујећења. Ипак се не може порећи да само Кафкино дело – због одсуства разрешења, због магије вишезначности и недовршености, због јаког утиска да се писац нарочито старао да замагли и учини нејасним оно што би могло бити разумљиво – као да стално позива на тумачење, али му се истовремено и снажно опире – каже ауторка изложбе Вука Јеремић.

Такође наводи да свака нова генерација доживљава (често неодређену, али увек потпуну) фасцинацију Кафкиним делом што се можда може објаснити тиме да многи читаоци у његовим причама и романима препознају свој сопствени, како приватни тако и друштвени свет, дакле живот нас обичних људи, само из заоштрене визуре. Страхови и дилеме данашњег човека везани за примену нових технологија, посебно за злокобне могућности вештачке интелигенције, додатно актуализују Кафкино увек релевантно дело, чинећи га изразито савременим.