Живот је узбудљив и непоновљив

Манго, воће пореклом из Индије, зелене, жуте и, кад је плод презрео, наранџасте боје. Глатка жилава кора која није за јело прекрива сочно влакнасто месо слаткастог укуса и отужне гњилежи.

Нови роман Љубице Арсић (Београд, 1955), ауторке „Чувара казачке ивице” и „Иконе”, који је објавила издавачка кућа „Лагуна” из Београда, носи наслов „Манго”. „Манго” је , такође, име светског ланца продавница модерне женске одеће. У једној таквој београдској радњи, на почетку Кнез-Михаилове улице, среле су се три жене... Мото романа су речи Мишела Уелбекa: „Ако ме ико воли на Земљи или међу звездама, сад је време да ми да неки мали знак.”

У последње време све је више списатељица. Владислава Гордић Петковић прави јасну разлику између „женског писма” и „женског писања”. Како Ви гледате на ту ствар, где је међа између ова два начина писања?

Између високе моде и робе са бувљака није тешко повући црту. Женско писмомноге асоцира на нешто мање вредно и тривијално, јер се женскост повезује са осећањима, у нашој култури обележених као неважна у односу на интелект који импонује. Зато се многе списатељице бране од „женског писма” као од мољаца, а није важно да ли је писмо мушко или женско ако је књига добра. Мислим да је и те како важно да ли је неко мушкарац или жена. Замислите да после вођења љубави кажете: Није важно да ли је мушкарац или жена, битно је да је све добро изведено.Не заборавимо да и у „мушком писму” има много кича, с тим што је он опаснији јер је камуфлиран у велике историјске теме о судбини национа.

Јунакиње Вашег романа су жене у „најбољим годинама” које безуспешно трагају за љубављу. Како жене подносе прелазак у средње доба?

Скоро исто тако тешко као и мушкарци. Жене троше на помаде, витамине, фризере и гардеробу, посећују курсеве јоге и здравог живота. Мушкарци посежу за алкохолом, новим моделима аутомобила, вршњакињама својих кћери, а ако су много моћни, смишљају неки рат. Мушки начин превазилажења кризе зрелог доба је много опаснији, скупљи, а и није баш ни здрав.

Све жене су на ивици нервног слома, каже једна од јунакиња, зато што су прави мушкарци нестали. Променио се начин живота, променили су се и мушкарци?

Жене су се промениле више од мушкараца. Не пристају на улогу жртве а мушкарац је сад пренеражен јер је навикао на лаж и манипулацију којима су жене вековима прибегавале да би преживеле. Ствари се увек заоштравају кад истина избија на видело, људи се и деле по томе колико су у стању да прихвате истину. У мачо култури велики је успех остварити женски принцип у сваком од нас, употребити машту, бити свестан својих осећања и интуиције, свог креативног набоја. Само, ја ту борбу не видим у масама него у појединачном људском срцу.

Да, али само праве жене и прави мушкарци могу да спасу свет од потопа који надолази?

То је опет она стара прича у којој Бог и ђаво бију битку у срцу човечијем. Од те битке зависи колико ћемо бити прави изнутра. Ако сам човек у коме је Бог бар мало у предности, онда сам права жена, или прави мушкарац.

Све прoпуштате кроз призму женско-мушких односа. Чак је и Београд мушкарац који се облачи као жена?

Граматички родови у неживом свету показују да је читав свемир око нас сексуализован. Берлин и Истанбул су сигурно мушкарци међу градовима насупрот нежној Фиренци или мајчици Москви, која је својим рукама увек успевала да гурне уљеза и заштити своју децу. Београд са мужевним Победником на Калемегдану, обучен у две реке, обавијен измаглицом старинског кроја, асоцира ме на оне граничне ситуације мушко-женске привлачности, ретке и код људи и код градова.

Између лепог и суровог, кажете у роману, људи се често опредељују за суровост. Како то објашњавате?

Лепота је хармонија, можемо у томе да уживамо само ако и сами чезнемо за складом. Људе више интересују ТВ емисије о ратовању, пљачкама и злочинима, разводима, инцесту и тучама него величанствени залазак сунца или Манеова слика. Треба да будемо, како каже Црњански, безбрижни, лаки и нежни да бисмо уживали у снежним врховима и трешњама из завичаја.

Роман је препун еротских сцена. Врло сте храбро, рекао бих превратнички, ушли у ову причу?

Нисам размишљала о смелости. Еротика провоцира писца да тражи начин како би је описао јер се у њој крије замка да све склизне у простаклук и јефтину, досадну порнографију. Порнографија је досадна, као све оно вулгарно у животу. У ствари, људи махом нису маштовити, досадно причају, досађују се док раде свој посао, воде љубав. На писцу је да учини живот интересантним, да са њега скине све пресвлаке и прекриваче и покаже колико је живот узбудљив и непоновљив.

Сијамску мачку Фани сте искористили да до краја отворено проговорите о нагонима жена, али и мушкараца?

Маца Фани је неумољива женственост која снажно крчи себи пут. Она не глуми, не претвара се, ужива у себи и зна шта хоће. Она је слика природне женскости која звездама, кроз арлаук, саопштава да је остављена и да јој треба љубав. Моја Фани је попут Мона Лизе. За остали свет који је научио да лаже и да се претвара, она је тајна.

Смета ли Вам што живот јунакиња у роману упоређују са јунакињама у популарној ТВ серији „Секс и град”?

Не, не смета ми, серија и мој „Манго” се узајамно рекламирају.

-----------------------------------------------------------

Лажни морал

Да ли је ова књига и протест против лажног морала (и стида) у савременој српској књижевности?

Јавни морал је свуда лажан, не само у Србији. Јавно мњење је увек кочење и силовање креативног личног мишљења. Зато волим писце који не презају да се примакну истини ма каква она била. Као Флобер и Набоков, мајстори над мајсторима.