Сусрет са новим, непознатим

Сви који минулих година прате рад немачког композитора и редитеља Хајнера Гебелса са нестрпљењем су ишчекивали да погледају његову нову представу „Штифтерове ствари”, коју је у протекла два дана позоришна публика могла да види у званичној селекцији 42. Битефа. Хајнер Гебелс боравио је у то време у Београду. Дошао је да види на какав пријем ће наићи његово ново музичко-позоришно дело инспирисано сањаром Адалбертом Штифтером, да се види са својим пријатељима, поздрави са београдском публиком.

Музичко-позоришно дело Хајнера Гебелса „Штифтерове ствари” је композиција за пет клавира, приказује се без људи: нема певача, нема музичара, нема глумаца. Позорницу, заправо, насељавају ствари: камење, лавори са водом, облаци измаглице, клавири и слика из XVII  века. Дело се ослања на текстове Адалберта Штифтера, романтичарског аутора с почетка 19. века.

– Није ми била намера да направим сценску верзију Штифтера или његових текстова. У комаду постоји одломак описа из Штифтерових дела, али он није у средишту представе. Овај простор садржи сасвим другачије текстове и гласове. Позориште нуди гледаоцима могућност да се поистовете са делом, да се виде у одразу. Моја намера је била да позовем гледаоце, публику на сусрет са странцем, са нечим непознатим, новим. Позориште треба непрестано да изненађује новим искорацима, илузијама да буди нашу радозналост, да нам показује нешто што раније нисмо видели, нешто што нам је непознато, загонетка, каже Гебелс.

Хајнер Гебелс је током седамдесетих година прошлог века почео да пише музику за филм, балет и позориште. Средином осамдесетих је почео да компонује и режира властите аудио комаде, углавном по текстовима Хајнера Милера. Позиви на све веће позоришне, музичке, џез фестивале одвели су га у преко 30 земаља за последњих 15 година. Недавно је објављено и десетак његових компакт-дискова. Овај маг позоришне сцене био је гост на прошлогодишњем 41. Битефу, када је учествовао као предавач на семинару „Нове технологије у позоришту”. У паузи између два предавања Гебелсу је уручено признање које је освојио на 39. Битефу, Велика награда „Мира Траиловић”. Немачки уметник је и тадашњи лауреат „Политикине” награде за најбољу режију. Те, 2005. године Гебелс је био спречен да са својом представом „Ераритјаритјака – Музеј фраза” гостује у Београду, али је путем видео-линка био у контакту са овдашњом публиком. Из Франкфурта је објашњавао да је гледалац данас добио много већи значај него што га је икада имао.

За разлику од прошлогодишњег боравка у Београду, када је до Гебелса било готово немогуће доћи, ове јесени је ситуација, ипак, била много другачија. Овог „чаробњака” европске позоришне сцене затекли смо у паузи између две представу у „Сава центру”. Освојио нас је непосредношћу и једноставношћу.

– Битеф има велику репутацију, углед. Овај фестивал постоји јако дуго, и зато је за мене одувек био нешто значајно, важно. Био сам јако срећан када сам добио позив да ове јесени боравим у Београду. Позиви да са својим представама гостујем овде стизали су и ранијих година, али то једноставно није било могуће, што због финансија, што због одређених техничких проблема. Мислим да је Битефова публика веома искусна, компетентна, и веома ми је било важно да дођем и осетим њене реакције на представу „Штифтерове ствари”. Лепо је бити на Битефу! Позоришна размена је изузетно важна намирница. Редитељи, глумци, уметници уопште, били би много занимљивији када би више видели, рекао је Хајнер Гебелс у разговору за „Политику”.

На питање како коментарише поднаслов 42. Битефа „Трагикомедија – трагедија нашег времена”, угледни редитељ је кратко одговорио да наслов асоцира, покушава да успостави равнотежу између хумора и трагичног, између лакоће и катастрофе, што је њему врло блиско.

Хајнер Гебелс изнео је и своје мишљење о немачком позоришту уз коментар да „често сувише објашњава у настојању да се приближи публици”.

– Немачко позориште је широк појам, а оно што говорим односи се на шире токове. Позориште је некада сувише непосредно, у тесном додиру са публиком и покушава да директно реагује на догађаје. Некада је сувише афирмативно, а ја мислим да треба ставити управо неки контраст, супротставити се томе, ставити нешто насупрот ономе што се догађа, закључује Гебелс.