Тешко је живети у страху када је једини лек пресађивање органа

Одслужио сам војни рок добровољно јер сам имао велику жељу да након тога останем и радим у војсци. То сам и покушао 2017. године и све је било у реду све до последњег прегледа, снимања плућа на рендгену. Ту ме је сачекао огроман шок. На снимку су видели увећану срчану сенку и уместо мог очекивања да већ за који дан почнем да радим, завршио сам у болници. Ту почиње моја борба.

Никола Поповић, Удружење „Заједно за нови живот” (Фото: лична архива)

Након разних испитивања и прегледа, речено ми је да имам озбиљан проблем са срцем и да ће ме послати из Ниша у Универзитетски клинички центар Србије у Београду, где ће испитати шта је у питању. Међутим, то је ишло веома споро, а ја сам желео да што пре сазнам шта је проблем. Добро сам упамтио реченицу једног од лекара након моје молбе да ме пошаљу што пре. Рекао је: „Београд нема чаробни штапић, не можемо да ти дамо ново срце.” Та реченица ме много погодила и заболела, јер је мени свеједно где се налазим, само сам желео да сазнам који проблем имам.

Након пријема у УКЦС и нових прегледа, установљено је да болујем од кардиомиопатије, болести срчаног мишића. Узрок није могао да се нађе, али то ми није било битно јер ме највише занимало решење. А ту ме је сачекао још већи шок. Лекови могу да успоре болест, али не и да је излече. Једино трајно решење је трансплантација срца.

Уграђен ми је дефибрилатор, уређај који је служио да електрошоком покрене срце у случају наглог застоја, добио сам јаку терапију, и стављен сам на листу чекања за пресађивање срца.

Недуго затим, избила је епидемија вируса корона тако да су и трансплантације стављене „на чекање”. Како је све то потрајало, моје стање је било све горе. Почели су да се јављају отоци ногу и нагомилавање великих количина течности у стомаку због ослабљеног рада срца, а самим тим и гушење и огромно замарање. Све што су лекари могли било је појачавање већ јаке терапије, али ни то није помагало. Више пута сам остајао у болници где су морали да ми пунктирају течност из стомака. Али све то је било краткотрајно. Већ неколико дана по изласку из болнице течност се враћала, стомак и ноге су отицали све више, и дошло је до тога да ми је проблем био чак и да устанем из кревета, у коме сам морао да лежим са минимум два јастука, јер другачије нисам могао да дишем.

Како је стање наставило да се погоршава, све чешће је наилазила депресија, а највећа подршка у тој борби била ми је вереница. Чупала ме је како је знала из тих депресивних стања и веровала више од мене да нешто може да се промени.

Трачак наде је била вест да је после неколико година коначно одрађена трансплантација срца, али са додатним погоршањем стања и та нада је прошла. Толико ми је било лоше да нисам могао сам себе да поднесем. Донео сам одлуку да је најбоље да се растанем са вереницом Анђелом, иако нико од нас двоје то није желео. Анђела је била толико добра према мени да сам сматрао да не заслужује да толико пати поред мене, ако ја већ морам.

Три дана након тога, када сам се најмање надао, 26. априла, зазвонио је телефон, знао сам да ме зову из болнице. Али с обзиром на то да сам за десетак дана имао заказану контролу помислио сам да је можда нешто око промене термина. Јавио сам се и медицинска сестра са одељења за трансплантације ми је рекла да докторка има нешто да ми каже, и тада сам знао шта је у питању. Докторка Емилија Несторовић, начелница одељења за трансплантације срца, рекла ми је да постоји могућност за трансплантацију, да немају још увек сагласност породице за донирање, али да кренем за Београд. У том тренутку сам осећао и срећу и страх, а највише неизвесност. Знао сам да могу да ми јаве да нису добили сагласност, или да орган не одговара мени... Брзо сам позвао хитну помоћ, покупио ствари и кренуо.

Цео пут ми је протекао у страху да телефон поново не зазвони са лошим вестима и само сам желео да стигнем до болнице у нади да ћу добити ново срце и нови живот. Кад сам стигао, урађене су ми анализе и након пар сати чекања речено ми је да је породица донора дала сагласност и да ћу бити оперисан.

Врло брзо нашао сам се у операционој сали. Операција је протекла како треба. Наредни дан сам преспавао, а када сам се пробудио и схватио да је све у реду, осетио сам огромну срећу јер сам добио ново срце. И нови живот. Уследио је опоравак и већ након неколико дана сам устао из кревета. Осећао сам се све боље и боље, да би се након месец дана вратио кући. Опоравак је дуг, у почетку мора много да се води рачуна, али се полако све враћа у нормалу и ја се осећам одлично. Са вереницом сам поново заједно. Пресрећан сам због свега, нема више гушења и замарања, могу коначно да шетам, могу да живим нормално.

Али ништа од свега тога не би било могуће да није било племенитих и великих људи, породице донора који су у најтежем тренутку за њих дали сагласност за донирање и дали ми нови живот. То су моји хероји и неизмерно им хвала на томе. Велико хвала и комплетном тиму одељења за трансплантацију срца. Одличан тим сјајних и професионалних људи који су ту сагласност за донирање спровели у дело. Надам се да ће се свест о важности трансплантације код људи све више подизати и да ће у будућности бити све већи број трансплантација, јер је много људи који чекају тај најважнији позив у животу. Ја сам свој најважнији позив, хвала богу дочекао, али бих исто тако волео да сви који чекају – дочекају, јер знам колико је тешко живети у страху када је једино решење трансплантација. Донорство је херојство.