Борба појединца против паметне машине

Ексклузивни разговор за „Политику” са америчким глумцем Питером Сарсгардом, у башти виле програма „Дани аутора”, започињемо готово вичући како бисмо надјачали буку авионских прелета над Лидом и то је изазвало и смех и призвало сећање на ситуацију када сам се једном другом бучном приликом представљала постаријем Американцу. Учтиво сам рекла: „Ја сам из Србије”, а он мени: „Из Сирије?”, ја њему: „Ма не, из Србије, Београда”, да би он одушевљено узвратио: „Вау, из Багдада, кул.” И ова истинита анегдота Сарсгарду је призвала у сећање Славу Илиескуа, његовог првог фудбалског тренера, пореклом са ових наших простора.

Сусрет са Сарсгардом имао је два повода. Један је био филм „Удар” Остина Старка и Џозефа Шумана, којим је свечано затворен програм „Дани аутора”, а други је филм „Меморија” Мишела Франка, који се такмичио у званичном програму 80. Венеције, што се само вече касније завршило уручењем пехара „Волпи” за најбољег глумца управо Питеру Сарсгарду (овај филм је за Србију откупила дистрибутерска кућа „MegaCom Films”).

У дугом и пријатном разговору Сарсгард је говорио о две потпуно различите улоге, о променама људског понашања, деменцији као важној теми, опасностима злоупотребе вештачке интелигенције, каријери и недавно снимљеном филму у Европи...

И пролетос сте, чујем, били у Европи?

Да, у Минхену. Снимао сам филм о талачкој кризи на Олимпијади 1972. године.

Спилберг је већ снимио такав филм?

Ово је другачије, знатно мањи филм са причом из визуре спортског новинара који је дошао да извештава са Олимпијаде, а нашао се у ситуацији да извештава о ситуацији са таоцима, тако да се у овом филму више ради о новинарству и преносу уживо једне ужасне ситуације.

И у филму „Удар” се ситуација полако претвара у ужас, кућни шпијуни против кућних шпијуна?

Да, тако некако, „анђеоски” лик користи „ђавола” и обрнуто. Иако је радња филма смештена у време шпанске грознице, све је повезано са данашњом и недавном ситуацијом са ковидом, када је на површину испливало како људи мењају своју личност а да то због карантина мало ко други види.

Да ли сте препознали у себи да можете бити тако лако променљиви у ситуацији промена динамике људских бића, немогућности повезивања са другима и удаљавања од других?

Да, мислим да се мој лик Флојд Монк у овом филму понаша отприлике онако како се понашао када није било пандемије. Пандемија ковида и ово што видите у филму је чудна веза. Био сам у Њујорку у хитној помоћи и сећам се да сам видео и бескућнике и бизнисмене како ходају улицом и то је изгледало као одлично изједначење. Сви су били прекривени истом кашом. Сви су се осећали као да су у истој ситуацији. И на неки начин, у почетку ми је пандемија тако изгледала, зар не? Имали смо осећај да ћемо сви бити на истом, а наравно да није било баш тако, јер некима није било потребно да раде, а други су морали да се појављују на својим пословима и да стално ризикују. Неки су на безбедном само чекали да прође карантин, нека деца су се школовала, а друга нису. Није ту било једнакости. И тако мислим да сам ја у филму „Удар” нека врста инстинктивног револуционара. Нисам неко ко би себе назвао револуционаром, али сам дефинитивно неко ко разбија врата и осећа емпатију према другима.

Већ сам разговарала са Мишелом Франком о филму „Меморија” у којем играте дементног човека, и рекао ми је да сте имали и лични контакт са овом важном темом?

Да, деменција је тако дивна колико и веома важна тема, јер сви се ми можемо наћи у томе једног дана. Мишел је мислио на случај у мојој породици и то искуство које ми је помогло у градњи мог лика у филму. Мој ујак је преминуо током ковида, имао је CTE – хроничну трауматску енцефалопатију добијену од повреда током играња фудбала и бокса и тако је добио деменцију. Он је био момак изузетно важан у мом животу, са 13 година ме је научио пчеларству и ја сам му увек говорио да ћу бити пчелар. Када сам се састао са Мишелом Франком да причамо о пројекту који спрема, током шетње са њим сам схватио да ме та прича привлачи због ујака који јесте крио од других да је дементан, али је био најзабавнији и најнасмејанији човек у мом окружењу. Није био неко ко оплакује своје стање, увек је био заинтересован за друге људе и помислио сам да нешто што бих могао да додам тој причи јесте да он треба да буде момак који би одједном добио привлачног, љупког чувара. Попут лика који Џесика Честејн и игра у „Меморији”.

Ово је потпуно другачији филм Мишела Франка?

Слажем се. Он је познат по својим веома мрачним филмовима који се завршавају на веома оштар начин. И рекао сам му да мислим да је ово можда најмрачнији филм који је икада имао, али у оном смислу да мој лик Сол не жели ништа друго осим живота. И наравно, ово двоје људи, Сол и Силвија коју игра Џесика, се окупе и као да имају пред собом још пет минута пре него што се цела ствар заврши. Тако да ми се допала та другачија врста драме. Драме без плача.

Независни филм отвара многа поља, ви сте и продуцент, радили сте и у монтажи, помагали у кастингу, дајете савете и својој супрузи Меги Џиленхол?

Стварно волим да сам овакав какав сам када глумим. Волим свој глумачки посао, а многи глумци су прешли и на друге послове. Више пута ми се дешавало да ме редитељ замоли да му погледам филм у монтажи и дам неко своје мишљење. Али то је само мишљење мене као гледаоца. Стварно уживам у томе да имам мање одговорности. То је бити глумац.

Какве су судбине ваших будућих пројеката?

Штрајк још траје, борба још траје и видећемо. Имате као, осам милијардера који контролишу сву вештачку интелигенцију која ће преузети многе наше послове. Дакле, знате, новинар не треба да буде личност, глумац не треба да буде личност, писац не треба да буде личност, учитељ не треба да буде личност, адвокат не мора да буде особа. И ако је то то, све се консолидује чак и у нашој индустрији, у борби коју водимо. Много тога се односи на све ове компаније које су се консолидовале у једну ствар. Збуњен сам, јер мислим да се борба заправо води око појединца против машине.

Свемогући долар?

Па да, то је јасно. Ово је тако лепа колаборативна индустрија, филмска индустрија и уметност и хајде да наставимо да делимо питу. Не разумем зашто је то тако чудно замислити. Али независни филм може да доживи ренесансу, јер постоји терет за свакога у екипи: редитељи, глумци, писци, сниматељи, свако добија део тог колача. Видим ренесансу. Независност.

Да ли стварно, стварно мислите да глумац од крви и меса може бити замењен?

Видећемо како ће се продукцијске куће понашати, јер су већ многи сценарији генерисани вештачком интелигенцијом. Постојаће филмске звезде које нису људи. И деца у школи већ користе „знања” генерисане интелигенције. И доктори ће ускоро разговарати с пацијентима са генеративним унапред обученим језичким трансформатором, и рећи ће им: „Само наведите своје симптоме.” То ће се десити. Дакле, то је оно чему се овим штрајком опиремо. Глумац је особа, писац је особа и мислим да морамо да победимо...