Borba pojedinca protiv pametne mašine

Ekskluzivni razgovor za „Politiku” sa američkim glumcem Piterom Sarsgardom, u bašti vile programa „Dani autora”, započinjemo gotovo vičući kako bismo nadjačali buku avionskih preleta nad Lidom i to je izazvalo i smeh i prizvalo sećanje na situaciju kada sam se jednom drugom bučnom prilikom predstavljala postarijem Amerikancu. Učtivo sam rekla: „Ja sam iz Srbije”, a on meni: „Iz Sirije?”, ja njemu: „Ma ne, iz Srbije, Beograda”, da bi on oduševljeno uzvratio: „Vau, iz Bagdada, kul.” I ova istinita anegdota Sarsgardu je prizvala u sećanje Slavu Ilieskua, njegovog prvog fudbalskog trenera, poreklom sa ovih naših prostora.

Susret sa Sarsgardom imao je dva povoda. Jedan je bio film „Udar” Ostina Starka i Džozefa Šumana, kojim je svečano zatvoren program „Dani autora”, a drugi je film „Memorija” Mišela Franka, koji se takmičio u zvaničnom programu 80. Venecije, što se samo veče kasnije završilo uručenjem pehara „Volpi” za najboljeg glumca upravo Piteru Sarsgardu (ovaj film je za Srbiju otkupila distributerska kuća „MegaCom Films”).

U dugom i prijatnom razgovoru Sarsgard je govorio o dve potpuno različite uloge, o promenama ljudskog ponašanja, demenciji kao važnoj temi, opasnostima zloupotrebe veštačke inteligencije, karijeri i nedavno snimljenom filmu u Evropi...

I proletos ste, čujem, bili u Evropi?

Da, u Minhenu. Snimao sam film o talačkoj krizi na Olimpijadi 1972. godine.

Spilberg je već snimio takav film?

Ovo je drugačije, znatno manji film sa pričom iz vizure sportskog novinara koji je došao da izveštava sa Olimpijade, a našao se u situaciji da izveštava o situaciji sa taocima, tako da se u ovom filmu više radi o novinarstvu i prenosu uživo jedne užasne situacije.

I u filmu „Udar” se situacija polako pretvara u užas, kućni špijuni protiv kućnih špijuna?

Da, tako nekako, „anđeoski” lik koristi „đavola” i obrnuto. Iako je radnja filma smeštena u vreme španske groznice, sve je povezano sa današnjom i nedavnom situacijom sa kovidom, kada je na površinu isplivalo kako ljudi menjaju svoju ličnost a da to zbog karantina malo ko drugi vidi.

Da li ste prepoznali u sebi da možete biti tako lako promenljivi u situaciji promena dinamike ljudskih bića, nemogućnosti povezivanja sa drugima i udaljavanja od drugih?

Da, mislim da se moj lik Flojd Monk u ovom filmu ponaša otprilike onako kako se ponašao kada nije bilo pandemije. Pandemija kovida i ovo što vidite u filmu je čudna veza. Bio sam u Njujorku u hitnoj pomoći i sećam se da sam video i beskućnike i biznismene kako hodaju ulicom i to je izgledalo kao odlično izjednačenje. Svi su bili prekriveni istom kašom. Svi su se osećali kao da su u istoj situaciji. I na neki način, u početku mi je pandemija tako izgledala, zar ne? Imali smo osećaj da ćemo svi biti na istom, a naravno da nije bilo baš tako, jer nekima nije bilo potrebno da rade, a drugi su morali da se pojavljuju na svojim poslovima i da stalno rizikuju. Neki su na bezbednom samo čekali da prođe karantin, neka deca su se školovala, a druga nisu. Nije tu bilo jednakosti. I tako mislim da sam ja u filmu „Udar” neka vrsta instinktivnog revolucionara. Nisam neko ko bi sebe nazvao revolucionarom, ali sam definitivno neko ko razbija vrata i oseća empatiju prema drugima.

Već sam razgovarala sa Mišelom Frankom o filmu „Memorija” u kojem igrate dementnog čoveka, i rekao mi je da ste imali i lični kontakt sa ovom važnom temom?

Da, demencija je tako divna koliko i veoma važna tema, jer svi se mi možemo naći u tome jednog dana. Mišel je mislio na slučaj u mojoj porodici i to iskustvo koje mi je pomoglo u gradnji mog lika u filmu. Moj ujak je preminuo tokom kovida, imao je CTE – hroničnu traumatsku encefalopatiju dobijenu od povreda tokom igranja fudbala i boksa i tako je dobio demenciju. On je bio momak izuzetno važan u mom životu, sa 13 godina me je naučio pčelarstvu i ja sam mu uvek govorio da ću biti pčelar. Kada sam se sastao sa Mišelom Frankom da pričamo o projektu koji sprema, tokom šetnje sa njim sam shvatio da me ta priča privlači zbog ujaka koji jeste krio od drugih da je dementan, ali je bio najzabavniji i najnasmejaniji čovek u mom okruženju. Nije bio neko ko oplakuje svoje stanje, uvek je bio zainteresovan za druge ljude i pomislio sam da nešto što bih mogao da dodam toj priči jeste da on treba da bude momak koji bi odjednom dobio privlačnog, ljupkog čuvara. Poput lika koji Džesika Čestejn i igra u „Memoriji”.

Ovo je potpuno drugačiji film Mišela Franka?

Slažem se. On je poznat po svojim veoma mračnim filmovima koji se završavaju na veoma oštar način. I rekao sam mu da mislim da je ovo možda najmračniji film koji je ikada imao, ali u onom smislu da moj lik Sol ne želi ništa drugo osim života. I naravno, ovo dvoje ljudi, Sol i Silvija koju igra Džesika, se okupe i kao da imaju pred sobom još pet minuta pre nego što se cela stvar završi. Tako da mi se dopala ta drugačija vrsta drame. Drame bez plača.

Nezavisni film otvara mnoga polja, vi ste i producent, radili ste i u montaži, pomagali u kastingu, dajete savete i svojoj supruzi Megi Džilenhol?

Stvarno volim da sam ovakav kakav sam kada glumim. Volim svoj glumački posao, a mnogi glumci su prešli i na druge poslove. Više puta mi se dešavalo da me reditelj zamoli da mu pogledam film u montaži i dam neko svoje mišljenje. Ali to je samo mišljenje mene kao gledaoca. Stvarno uživam u tome da imam manje odgovornosti. To je biti glumac.

Kakve su sudbine vaših budućih projekata?

Štrajk još traje, borba još traje i videćemo. Imate kao, osam milijardera koji kontrolišu svu veštačku inteligenciju koja će preuzeti mnoge naše poslove. Dakle, znate, novinar ne treba da bude ličnost, glumac ne treba da bude ličnost, pisac ne treba da bude ličnost, učitelj ne treba da bude ličnost, advokat ne mora da bude osoba. I ako je to to, sve se konsoliduje čak i u našoj industriji, u borbi koju vodimo. Mnogo toga se odnosi na sve ove kompanije koje su se konsolidovale u jednu stvar. Zbunjen sam, jer mislim da se borba zapravo vodi oko pojedinca protiv mašine.

Svemogući dolar?

Pa da, to je jasno. Ovo je tako lepa kolaborativna industrija, filmska industrija i umetnost i hajde da nastavimo da delimo pitu. Ne razumem zašto je to tako čudno zamisliti. Ali nezavisni film može da doživi renesansu, jer postoji teret za svakoga u ekipi: reditelji, glumci, pisci, snimatelji, svako dobija deo tog kolača. Vidim renesansu. Nezavisnost.

Da li stvarno, stvarno mislite da glumac od krvi i mesa može biti zamenjen?

Videćemo kako će se produkcijske kuće ponašati, jer su već mnogi scenariji generisani veštačkom inteligencijom. Postojaće filmske zvezde koje nisu ljudi. I deca u školi već koriste „znanja” generisane inteligencije. I doktori će uskoro razgovarati s pacijentima sa generativnim unapred obučenim jezičkim transformatorom, i reći će im: „Samo navedite svoje simptome.” To će se desiti. Dakle, to je ono čemu se ovim štrajkom opiremo. Glumac je osoba, pisac je osoba i mislim da moramo da pobedimo...