У Нови Сад из Монтреала

Пијаниста је, родом из Монтреала, а житељ Новог Сада већ дуги низ година. Када је ближњима рекао да се сели у Србију, њихову реакцију описао је овим речима: "Знали су да сам луд а када су чули да одлазим, имали су за то и доказе".
Како је током живота кротио 88 црно-белих дирки забележио је у књизи "Умеће свирања на клавиру" (у Америци објављена 2003), а ових дана појавиће се и код нас, у издању београдског "Клија". За наше читаоце канадски пијаниста и аутор ове студије, Алан Фрејзер, открива делиће из свог живота...
Цело дечаштво за њега је обележено вежбањем на пијанину са приватним учитељем да би, како каже, тек на академији први пут открио да постоји и пијанистички занат. Тада је оживео читав свет пун стручних детаља (разумевање полифоније, артикулација, начин слушања) који су учинили да клавир звучи као цео оркестар. Временом предосећа да мора постојати још нешто...

– На такмичењу у Монтреалу случајно сам, ако случајно постоји у овом свету, упознао пијанисту Кемала Гекића и помислио – То је то! Такву врсту свирања и физичке организације тражим већ 20 година. Његово тело је потпуно посвећено да производи највећу количину боја и виртуозних звукова из магичних дирки. Када сам га питао да ме подучи тој врсти свирања, позвао ме је у Србију, рекавши да пожурим пре него почне рат. Стигао сам 1990, потврдио своја уверења, пронашао и своју животну сапутницу, и након последипломских студија у Новом Саду, постао Кемалов асистент.

Не желећи да имитира Гекића већ да подучи студенте високом музичком нивоу дошао је до стадијума да своје искуство може да пренесе у књигу. У њој руку пијанисте воли да пореди са људским телом (прсти су ноге, шака је карлица а подлактица кичма). Прича нам да карлица (шака) често "пада" јер се рука толико опусти да постане млитава и тада је готово са сочним и топлим преливима звукова. Метод за који се Фрејзер у својој књизи залаже враћа шаку у здраво стање, омогућујући и прстима да раде и руци да дише.

– Досадашња опсесија физичким аспектом свирања клавира бацила је у сенку стварање музике. Када студентима објасним тај идеални спој физичког и музичког, њихов звук се отвори и побољша за невероватно кратко време. Толико уроне у тај начин рада, да се сам изненадим и одједном "буф" – тај мали звучи као велики мајстор!

Као искусан предавач Фрејзер сматра да педагог није дужан само да објасни. Педагог је дужан да студент схвата, да има успех на крају, да овлада умећем. Ако једно објашњење не ваља, проба треће, пето, све док не "упали". Како каже, некоме ојачава свод руке јер је сувише млитав, другом ће рећи да опусти шаку јер је прекрут. За 180 степени различита објашњења за исти резултат.

– Другим речима, никада не фрустрирам студента. На професору је да осети како тај човек мисли и како тај човек доживљава музику, каже пијаниста који често има и по 50 различитих објашњења док не погоди који одговара баш тој студентској глави.

Овако прича поклоник класике али и доброг рока ("Битлси" младалачки узор), који свој мир, поред музике, проналази у линији мишљења источњачке филозофије. Прија му учење "четврти пут" где урања у специфичну врсту медитације.

– Ово учење не тражи од човека да слепо верује већ да кроз проверу личног искуства дође до свог открића. Буди отворен да искушаш велике истине, дај им шансу и осетићеш стање јединства у којем хришћанске вредности функционишу. Онда си постао човек, мудро збори Фрејзер који за себе воли да каже "нисам филозоф, ја само мислим".

У складу са својом природом, Фрејзер слуша стари џез, тренира таи чи чуан и преферира хокеј, жалећи што овде нема праве зиме. Али…

– Али остајем овде. Ова земља је на раскрсници Истока и Запада и осећам да сам стигао кући. Има овде нешто. Често слушам жалопојке да млади немају перспективу а мени је ова земља дала све. Да остварим нешто што не бих могао негде другде. Онима који се жале увек понављам колико овде има ствари којих у Канади нема. Тамо нема, рецимо, државне музичке школе... Ово је за мене откриће – музички рај.

Таквом ставу допринела је и његова неоптерећеност борбом за живот. Спокој, за сада, налази у Београду где је "живот још увек опуштен а људски односи топли". И следи, неко ће рећи, та "померена" уметничка визура:

– Живим скромно. Штавише, подстанар сам. Јесте, мала ми је плата али још нико није умро од глади... Понекад и сам упаднем у кризу и питам се да ли да одустанем. Али, ја сам се унапред одрекао и стана и добрих кола. И, задовољан сам јер осећам да има смисла оно што радим. Сам одлучујем како ћу доживети овај дан. А ако неки дан баш и није по мојој мери, значи нисам спреман за праву ствар. Уосталом, све зависи од угла гледања. Као што знате, и сарма је скромно јело, али фантастично…