Албанска паравојска разбијена у 27 акција

Те 1998. године на Косову и Метохији увелико су вођене борбе снага Војске Југославије (ВЈ) и МУП-а Србије против такозване ослободилачке војске Косова (ОВК), албанске сепаратистичке паравојске која је примењивала терористичке методе. Била је то својеврсна увертира за НАТО агресију на СР Југославију наредне године. Ипак, док се о одбрани земље 1999. године често говори, збивања из те (пред)ратне „деведесет осме” као да су на маргинама колективног сећања. Потпуно неоправдано јер се и данашња збивања у вези с јужном покрајином Србије не могу разумети без анализе онога што се дешавало у том периоду, за који многи ветерани војске и полиције кажу да им је био тежи од НАТО агресије.

Управо ових дана навршава се 25 година од велике акције ВЈ и МУП-а Србије изведене у другој половини лета 1998. године против ОВК, током којих је она практично била уништена. Међутим, долазак међународних посматрача, такозваних верификатора, и изнуђени политички уступци, створили су услове за њено обнављање и ескалацију насиља, а касније и НАТО агресије.

Дуга је историја албанског сепаратизма на Косову и Метохији, која практично почиње откако је ова територија ослобођена и враћена под окриље Србије и касније у међународно признате границе Југославије. Прве терористичке нападе ОВК је извела 22. априла 1996. године терористичким нападом на српске цивиле и полицајце у Дечанима, Пећи, Штимљу и Косовској Митровици, када је убијено пет људи. Напади су настављени 1997. године, пре свега на полицајце, али и Албанце лојалне Србији и политичке противнике ОВК. Таква убиства сународника потврђена су и на суђењу у такозваном трибуналу за ОВК, које се управо одвија у Хагу. Напади се настављају и то доводи до акције МУП-а Србије против клана Адема Јашарија у Дреници, који је елиминисан, али је том приликом било и настрадалих цивила. Сукоб је ескалирао, напади ОВК на полицију и цивиле, укључујући киднаповања, постали су све чешћи, путеви су постали небезбедни.

„Нимало случајно, у исто време, од почетка 1998. године, демонстрације шиптарског становништва биле су мирне, али масовне. Циљ је био да се прикрију стварне намере шиптарских терориста – организовање оружане побуне на Косову и Метохији. У позадини таквих окупљања шиптарске терористичке снаге су на територији Косова и Метохије постепено запоседале и успостављале контролу територије”, сећа се тих времена пензионисани бригадни генерал Стојан Коњиковац, тада у чину мајора (и касније потпуковника), начелник Оперативног органа 549. моторизоване бригаде у Призрену.

Истовремено, почињу све интензивнији насртаји на границу, покушавају се унети све веће количине оружја и ратне опреме из Албаније у СР Југославију. Становништво на Космету је узнемирено, многи децу и жене шаљу на безбеднија места. Српски живаљ, иако слабо наоружан, почиње да организује страже по селима.

„Сваким даном постајало је све теже и напетије... Већ неколико година најављивана су крвава пролећа. Разумели смо да је то време дошло, нови рат је куцао на врата. За војску су изазови постали већи, а задаци борбени”, каже Коњиковац.

Саговорник „Политике” је аутор књиге „Призренска бригада 1998–1999”, у којој је детаљно описао ангажовање и борбу ове херојске јединице, којом је командовао тада пуковник Божидар Делић. Већ 23. марта 1998. прве две борбене групе из састава ове јединице изашле су из касарне и ангажоване на дубинском обезбеђењу границе према Албанији, уследили су окршаји са припадницима ОВК, који су, углавном на коњима, кријумчарили оружје. Средином 1998. албанска паравојска контролише око 40 одсто територије покрајине изван градова, многи путеви су блокирани. У јулу упадају у Ораховац, убијају и отимају десетине српских цивила, а војска, управо Призренска бригада, и полиција, после два дана успевају да поврате контролу над градом.

„У таквој ситуацији Врховни савет одбране СР Југославије донео је одлуку о угушењу оружане побуне на територији Косова и Метохије. Од 25. јула до 29. септембра 1998, у виљу гушења оружане побуне, на простору Косова и Метохије вођена је офанзива МУП-а и Војске Југославије против терористичке паравојне ОВК. Активности нису биле усмерене против албанског народа”, каже Коњиковац.

Призренска бригада је у својој зони одговорности спровела деблокаду путева, разбијање и уништење терористичких јединица, разоружање и ослобађање насељених места. Током поменутог периода, али и почетком октобра, ова јединица успешно је извршила 13 антитерористичких борбених дејстава, односно извршила је све постављене задатке.

„Бригада је ослободила села која су терористи користили као упоришта у општинама Призрен, Ђаковица, Сува Река, Ораховац, Гора и Малишево. До краја септембра 1998. године успоставили смо контролу у својој зони одговорности, угушили оружану побуну и потпуно владали ситуацијом. По завршетку борбених активности остало је да се разоружа још неколико насељених места”, објашњава Кољиковац.

Током 1998. године бригада је у борби имала девет погинулих, међу њима тројица официра, два подофицира и четири војника, и 20 рањених припадника.

„Податак да је у борби погинуло пет старешина, а четири војника говори да су старешине биле на челу свих антитерористичких борбених дејстава”, истиче Коњиковац.

Сличне акције изводиле су и друге јединице ВЈ на Косову и Метохији. Према подацима које је у својој књизи „Мирис барута и смрти на Косову и Метохији 1998. године” објавио пензионисани генерал Небојша Павковић, у то време командант Приштинског корпуса, у периоду од 25. јула до 29. септембра изведено је 27 антитерористичких акција. Од тога десет већих: „Глођане”, „Лођа”, „Вокша”, „Липовица”, „Крамовик”, „Ратиш”, „Бајгора”, „Чичавица”, „Космач” и „Језерце”.

У том периоду ОВК је извела чак 510 напада, од којих 276 на припаднике и објекте МУП-а Србије, 132 на припаднике Војске Југославије и 102 на грађане. Само у тој другој половини лета 1998. године погинуло је 58 полицајаца, 42 припадника војске, а ОВК је убила и 74 цивила.

Упркос томе што је реч о сепаратистима који примењују терористичке методе, Запад је стао иза ОВК оптужујући СРЈ, односно Србију, за употребу прекомерне силе. После великих дипломатских притисака, па и претње НАТО бомбардовањем, долази до споразума између председника СРЈ Слободана Милошевића и америчког изасланика Ричарда Холбрука. Договорен је долазак „верификатора”, повлачење дела снага војске и полиције са Косова и Метохије као и извиђање из ваздуха покрајине од стране алијансе.

„Терористичке нападе на пунктове МУП-а изводиле су мање групе, на више локација истовремено, желећи да демантују тврдње да су разбијене и обезглављење. У ствари, дрско су користили примену прећутног споразума наших снага и одмах улазиле у напуштене просторе и запоселе доминантне положаје око важних комуникација. Знали су да су наше снаге под непрекидном опсервацијом страних посматрача и да неће реаговати... Та активност није могла остати незапажена посматрачима, али је изостала свака реакција. Схватио сам да је реч о обичној подвали, да је основни циљ међународне заједнице да на територији Косова и Метохије одрже кризу, да је контролишу и да управљају њоме”, навео је Павковић у својој књизи.