Демократура

Стара прича: све су држали у рукама, а онда се све срушило као кула од карата. Сада, када су поражени, демократе (СДС) Јанеза Јанше с неверицом анализирају протекле грешке.

Пошто су преузеле власт 2004, демократе вуку потезе о којима је Јанша дуго сањао. Јасно, да би премијерове реформе изгледале успешно, насушна је „подршка медија”. Она је подразумевала слепу послушност уредника, новинарску лакировку и мук критичара.

У то име „истраживања јавног мњења” преузима влади блиска маркетиншка агенција. Од јавне је направљена државна телевизија. „Ако је национална, онда је државна”, каже Јанша 2005, бранећи идеју да онај ко освоји већину на изборима има право да свуда инсталира своје људе. Стручна јавност је протестовала, али узалуд.

Стиже на ред непокорна штампа. Фирме у власништву државе (помоћу Јанши одане маркетиншке куће) повлаче своје рекламе из медија који нису под паском владе. Суноврат прихода од огласа пружа маневарски простор „представницима власника”, потеклим из Јаншиног шињела, да траже смену директора новинских кућа. И уредника, јашта.

Јаншина номенклатура муњевито кроти два национална дневника (Дело и Вечер), заједно са туцетом њихових издања. Руководства која су се опирала, попут љубљанског Дневника, или су била тврда за маказе СДС-ових медијских комесара, намамљена су у симбиозу с влашћу пошто их је та оптужила за „националну издају”. Лојални медији су награђени субвенцијама из државног фонда за „плурализацију медија”. Коначно, влада држи у шаху готово све медије у држави. Баш згодно, јер Словенија се спремала за председавање ЕУ.

Све је изгледало као сан: Јаншин министар спољних послова био је колумниста водећег дневника, новинари убојитог пера стављени су „на лед”, опасне колумне „у бункер”, а највећа опозициона партија распала се на две ривалске странке.

А затим се све изродило у јаву. Новинари почињу да пишу петиције и „лажу по свету” да је демократија у Словенији заправо „демократура”. Читаоци престају да купују владине новине. Тиражи падају. Незадрживо. То је препало власнике медија. Улог је био превелик. Капиталисти крше тајни договор са премијером и финим службама привлаче разочаране државне функционере. Пребези из врха СДС-а јавно износе податке о штетности Јаншиних манипулација државним капиталом и чисткама које су морали да спроведу.

Влада узвраћа хајком на „тајкуне”. Касно. Опозиција, захваљујући аферама које потресају земљу, побеђује на изборима.

Министар спољних послова није више колумниста највећег дневника. Није више ни посланик. Уредник кога је Јанша првог променио – опет ради исти посао.

Јанша је недавно признао да је политика његових демократа била погрешна. Пише жалбе Уставном суду. Да може, у другом мандату не би поновио грешке из првог. Радије би прогутао чланак са којим се не слаже. Отрпео би жаоку новинара, професионалаца који су као и он желели напредак своје земље, а замерали му јер није схватао да они због природе свог посла – не могу а да не критикују и власт.

Парадоксално по „борца за демократију”: да је узео мање, имао би више. Јанша би остао упамћен као демократа на власти, а не као шеф демократуре. Касно је извукао поуку из сопственог примера.

Стара прича: све су имали у шаци, а онда се све осуло као кула од песка.