Demokratura

Stara priča: sve su držali u rukama, a onda se sve srušilo kao kula od karata. Sada, kada su poraženi, demokrate (SDS) Janeza Janše s nevericom analiziraju protekle greške.

Pošto su preuzele vlast 2004, demokrate vuku poteze o kojima je Janša dugo sanjao. Jasno, da bi premijerove reforme izgledale uspešno, nasušna je „podrška medija”. Ona je podrazumevala slepu poslušnost urednika, novinarsku lakirovku i muk kritičara.

U to ime „istraživanja javnog mnjenja” preuzima vladi bliska marketinška agencija. Od javne je napravljena državna televizija. „Ako je nacionalna, onda je državna”, kaže Janša 2005, braneći ideju da onaj ko osvoji većinu na izborima ima pravo da svuda instalira svoje ljude. Stručna javnost je protestovala, ali uzalud.

Stiže na red nepokorna štampa. Firme u vlasništvu države (pomoću Janši odane marketinške kuće) povlače svoje reklame iz medija koji nisu pod paskom vlade. Sunovrat prihoda od oglasa pruža manevarski prostor „predstavnicima vlasnika”, poteklim iz Janšinog šinjela, da traže smenu direktora novinskih kuća. I urednika, jašta.

Janšina nomenklatura munjevito kroti dva nacionalna dnevnika (Delo i Večer), zajedno sa tucetom njihovih izdanja. Rukovodstva koja su se opirala, poput ljubljanskog Dnevnika, ili su bila tvrda za makaze SDS-ovih medijskih komesara, namamljena su u simbiozu s vlašću pošto ih je ta optužila za „nacionalnu izdaju”. Lojalni mediji su nagrađeni subvencijama iz državnog fonda za „pluralizaciju medija”. Konačno, vlada drži u šahu gotovo sve medije u državi. Baš zgodno, jer Slovenija se spremala za predsedavanje EU.

Sve je izgledalo kao san: Janšin ministar spoljnih poslova bio je kolumnista vodećeg dnevnika, novinari ubojitog pera stavljeni su „na led”, opasne kolumne „u bunker”, a najveća opoziciona partija raspala se na dve rivalske stranke.

A zatim se sve izrodilo u javu. Novinari počinju da pišu peticije i „lažu po svetu” da je demokratija u Sloveniji zapravo „demokratura”. Čitaoci prestaju da kupuju vladine novine. Tiraži padaju. Nezadrživo. To je prepalo vlasnike medija. Ulog je bio prevelik. Kapitalisti krše tajni dogovor sa premijerom i finim službama privlače razočarane državne funkcionere. Prebezi iz vrha SDS-a javno iznose podatke o štetnosti Janšinih manipulacija državnim kapitalom i čistkama koje su morali da sprovedu.

Vlada uzvraća hajkom na „tajkune”. Kasno. Opozicija, zahvaljujući aferama koje potresaju zemlju, pobeđuje na izborima.

Ministar spoljnih poslova nije više kolumnista najvećeg dnevnika. Nije više ni poslanik. Urednik koga je Janša prvog promenio – opet radi isti posao.

Janša je nedavno priznao da je politika njegovih demokrata bila pogrešna. Piše žalbe Ustavnom sudu. Da može, u drugom mandatu ne bi ponovio greške iz prvog. Radije bi progutao članak sa kojim se ne slaže. Otrpeo bi žaoku novinara, profesionalaca koji su kao i on želeli napredak svoje zemlje, a zamerali mu jer nije shvatao da oni zbog prirode svog posla – ne mogu a da ne kritikuju i vlast.

Paradoksalno po „borca za demokratiju”: da je uzeo manje, imao bi više. Janša bi ostao upamćen kao demokrata na vlasti, a ne kao šef demokrature. Kasno je izvukao pouku iz sopstvenog primera.

Stara priča: sve su imali u šaci, a onda se sve osulo kao kula od peska.