Парфем с мирисом шљиве

Срећом није било алко-теста. Јер ако министар за дијаспору отварајући службено сајам у „Сава центру” посетиоце поздрави са чашицом ракије у рукама а онда и сви гости буду у прилици да „дрмну” бар три (толико се купона добијало за бесплатну дегустацију уз улазницу) од двеста понуђених узорака националног пића – са те приредбе тешко може да се оде кући бистре главе. Посетиоци Другог интернационалног ракија феста, који је у петак и суботу „заузео” велики хол испред дворане конгресног центра, овом приликом мање су важни.

Сем малобројним знатижељницима, организатори овог окупљања фестивал ракије наменили су кафеџијама, трговцима и менаџерима, не би ли се унапредила комуникација произвођача и потрошача. А све због стварања професионалнијег односа према нашем националном пићу. Бранко Нешић, директор фестивала, уверен је да само издизањем изнад досадашњег начина презентовања, стручношћу и модерним приступом, ракија може да поврати стару славу и заслужено место међу најквалитетнијим јаким алкохолним пићима. Шта ће се у будућности од овога остварити – уверићемо се брзо и лако, али произвођачи су се стварно потрудили, њих педесетак донело је око двеста врста националног пића да се представе у најбољем светлу. И изборе за своје место на столу пробраних купаца.

Ипак, постоји ту и мала сметња да се изложено пиће појави у „бирцузима на ћошку”, јер они што дрмају с ногу а (за)седну кад онемоћају и више од малигана не могу да се држе на ногама, тешко да би давали по две, три или пет хиљадарки за литар ракије. Ова пића су намењена финој клијентели склоној лаком плаћању оног што вреди, мада Миодраг Лазић из Жагубице, своју „хомољску здравицу” нуди готово као лек. Препекао је шљивовицу, тврди – пиће хомољских стогодишњака, а онда је обогатио соком, листом, цветом или плодом 14 лековитих биљака које успевају на обронцима тамошњих планина.

И чему служи? Лазић побраја:

– Јача десни, подмлађује гласне жице, јача полну моћ, лечи несаницу, делује антиканцерогено, за масирање зглобова и мишића – истиче наш саговорник, који се производњом ове варијанте нашег домаћег пића бави од 2005. године. Смислио је и необична мала сувенир паковања у торбицама од јуте, које шије његова жена, па наручио чупаве поклопце за литарске флаше у дрвеним носачима, да подсете на капе које носе хомољски фолклористи. Да ли је неко прошао поред тог штанда а да није стао да пита пошто је (две хиљадарке) и где може да се купи? Није, бар не колико смо се уверили шетајући около.

Да без жена нема ни бизниса са ракијом, потврђују два примера. Породица Симић из Кикинде већ две деценије бави се производњом виљамовке, кајсијеваче, шљивовице. Главни је Жарко Симић, власник фирме, а на свакој етикети на флашама које долазе из њиховог погона пише „Мама Деса”. Ко је та жена, да ли је она највише волела да цугне ту ракију? Њен унук Сава Симић, Жарков син, смеје се због питања, али каже да је удајом за деду и доласком у фамилију Симић, бака донела у мираз воћњаке и винограде још 1939. па пошто је од тог воћа печена добра ракија, сложно је одлучено да се по мама Деси назову и ракија и фирма. Да ли је бака волела да наздрави уз ракију, унук каже: „Него шта!”.

А ко је „златна Бисерка”, распитујемо се код Ненада Стевановића из Ариља, који погон за производњу ракије има у Милићевом Селу.

– Моја жена! – узвраћа. Помишљамо да је силно заљубљен у њу, али он шеретски одговара:

– Да, да, и при том ме ништа не кошта. Замислите, хтео сам да назовем ракију краљевска и обратим се принцу Александру да ми да одобрење, кад он ми тражи 50.000 евра за име. Ја одустанем и назовем ракију по жени Бисерки. Она не тражи ни динара, још је и срећна што се ракија зове као она – прича Стевановић, који се побринуо и да му ексклузивно пиће буде упаковано у боцу коју су осмислили италијански дизајнери а оне мале репрезентативне, упаковане у црвену кутију, тешко би неко разликовао од бочице мириса. Зато Стевановић радо препоручује овај „мушки парфем”, некима као штос, некима да дрмну пиће а не носе унуче.

Међу произвођачима домаћих воћних ракија, појавили су се и манастири Пива и Лелић, које на традиционални начин пеку њихови монаси. Шљивовица из Пиве прави се од пожегаче, чачанске родне, каже Божидар Јововић, управник манастирског имања, јачине је 49 степени, она из Лелића је јача за шест степени. Кошта око 20 евра и има је само у манастиру.

Едуард Кацембергер из Темерина са манастирима нема никакве везе, иако има „свевишњу ракију”, пече је од вишње и она обавезно пре пијења одлежава на јастуку од суве бруснице. Најскупља ракија овог произвођача ипак је она од 5.200 за литар, од малина, ручно убраних и сортираних, природна и без шећера и друге хемије, додаје, јер поштење је најважнији састојак сваке ракије.