Parfem s mirisom šljive

Srećom nije bilo alko-testa. Jer ako ministar za dijasporu otvarajući službeno sajam u „Sava centru” posetioce pozdravi sa čašicom rakije u rukama a onda i svi gosti budu u prilici da „drmnu” bar tri (toliko se kupona dobijalo za besplatnu degustaciju uz ulaznicu) od dvesta ponuđenih uzoraka nacionalnog pića – sa te priredbe teško može da se ode kući bistre glave. Posetioci Drugog internacionalnog rakija festa, koji je u petak i subotu „zauzeo” veliki hol ispred dvorane kongresnog centra, ovom prilikom manje su važni.

Sem malobrojnim znatiželjnicima, organizatori ovog okupljanja festival rakije namenili su kafedžijama, trgovcima i menadžerima, ne bi li se unapredila komunikacija proizvođača i potrošača. A sve zbog stvaranja profesionalnijeg odnosa prema našem nacionalnom piću. Branko Nešić, direktor festivala, uveren je da samo izdizanjem iznad dosadašnjeg načina prezentovanja, stručnošću i modernim pristupom, rakija može da povrati staru slavu i zasluženo mesto među najkvalitetnijim jakim alkoholnim pićima. Šta će se u budućnosti od ovoga ostvariti – uverićemo se brzo i lako, ali proizvođači su se stvarno potrudili, njih pedesetak donelo je oko dvesta vrsta nacionalnog pića da se predstave u najboljem svetlu. I izbore za svoje mesto na stolu probranih kupaca.

Ipak, postoji tu i mala smetnja da se izloženo piće pojavi u „bircuzima na ćošku”, jer oni što drmaju s nogu a (za)sednu kad onemoćaju i više od maligana ne mogu da se drže na nogama, teško da bi davali po dve, tri ili pet hiljadarki za litar rakije. Ova pića su namenjena finoj klijenteli sklonoj lakom plaćanju onog što vredi, mada Miodrag Lazić iz Žagubice, svoju „homoljsku zdravicu” nudi gotovo kao lek. Prepekao je šljivovicu, tvrdi – piće homoljskih stogodišnjaka, a onda je obogatio sokom, listom, cvetom ili plodom 14 lekovitih biljaka koje uspevaju na obroncima tamošnjih planina.

I čemu služi? Lazić pobraja:

– Jača desni, podmlađuje glasne žice, jača polnu moć, leči nesanicu, deluje antikancerogeno, za masiranje zglobova i mišića – ističe naš sagovornik, koji se proizvodnjom ove varijante našeg domaćeg pića bavi od 2005. godine. Smislio je i neobična mala suvenir pakovanja u torbicama od jute, koje šije njegova žena, pa naručio čupave poklopce za litarske flaše u drvenim nosačima, da podsete na kape koje nose homoljski folkloristi. Da li je neko prošao pored tog štanda a da nije stao da pita pošto je (dve hiljadarke) i gde može da se kupi? Nije, bar ne koliko smo se uverili šetajući okolo.

Da bez žena nema ni biznisa sa rakijom, potvrđuju dva primera. Porodica Simić iz Kikinde već dve decenije bavi se proizvodnjom viljamovke, kajsijevače, šljivovice. Glavni je Žarko Simić, vlasnik firme, a na svakoj etiketi na flašama koje dolaze iz njihovog pogona piše „Mama Desa”. Ko je ta žena, da li je ona najviše volela da cugne tu rakiju? Njen unuk Sava Simić, Žarkov sin, smeje se zbog pitanja, ali kaže da je udajom za dedu i dolaskom u familiju Simić, baka donela u miraz voćnjake i vinograde još 1939. pa pošto je od tog voća pečena dobra rakija, složno je odlučeno da se po mama Desi nazovu i rakija i firma. Da li je baka volela da nazdravi uz rakiju, unuk kaže: „Nego šta!”.

A ko je „zlatna Biserka”, raspitujemo se kod Nenada Stevanovića iz Arilja, koji pogon za proizvodnju rakije ima u Milićevom Selu.

– Moja žena! – uzvraća. Pomišljamo da je silno zaljubljen u nju, ali on šeretski odgovara:

– Da, da, i pri tom me ništa ne košta. Zamislite, hteo sam da nazovem rakiju kraljevska i obratim se princu Aleksandru da mi da odobrenje, kad on mi traži 50.000 evra za ime. Ja odustanem i nazovem rakiju po ženi Biserki. Ona ne traži ni dinara, još je i srećna što se rakija zove kao ona – priča Stevanović, koji se pobrinuo i da mu ekskluzivno piće bude upakovano u bocu koju su osmislili italijanski dizajneri a one male reprezentativne, upakovane u crvenu kutiju, teško bi neko razlikovao od bočice mirisa. Zato Stevanović rado preporučuje ovaj „muški parfem”, nekima kao štos, nekima da drmnu piće a ne nose unuče.

Među proizvođačima domaćih voćnih rakija, pojavili su se i manastiri Piva i Lelić, koje na tradicionalni način peku njihovi monasi. Šljivovica iz Pive pravi se od požegače, čačanske rodne, kaže Božidar Jovović, upravnik manastirskog imanja, jačine je 49 stepeni, ona iz Lelića je jača za šest stepeni. Košta oko 20 evra i ima je samo u manastiru.

Eduard Kacemberger iz Temerina sa manastirima nema nikakve veze, iako ima „svevišnju rakiju”, peče je od višnje i ona obavezno pre pijenja odležava na jastuku od suve brusnice. Najskuplja rakija ovog proizvođača ipak je ona od 5.200 za litar, od malina, ručno ubranih i sortiranih, prirodna i bez šećera i druge hemije, dodaje, jer poštenje je najvažniji sastojak svake rakije.