Масно, а није толико опасно

Слушајући лекаре и медије, из јеловника смо потпуно избацили масти, а одрасли и деца су постајали све дебљи. Што су друштва на западу развијенија, стреснија и богатија, кампања против холестерола је у њима била бучнија. Временом, међутим, масти у исхрани место "главног кривца" све више уступају другим факторима ризика за развој срчаних обољења. Сада су први на оптуженичкој клупи угљени хидрати, дакле брза и нередовна исхрана, некретање, седећи стил живота, хронични стрес, загађен ваздух... Недавно је у америчким медијима објављена врло занимљива хронологија настанка једног врло озбиљног, могуће погрешног, консензуса научника који су масну храну прогласили за храну која дебља и не ваља. Гери Таубс у књизи "Добре калорије, лоше калорије" упустио се у разоткривање митова о дијетама, тврдећи да хипотеза по којој масни, хранљиви састојци скраћују живот почива на сумњивим и непотпуним подацима. Таубс тврди да је све резултат ефекта информационе каскаде: било је довољно да један медицински ауторитет нешто прогласи за научно, непобитно тачно, да би сви други одобравали. Тако је масна храна анатемисана, а ова се тврдња уградила и у чувену пирамиду исхране, још 1964. године у којој су масти у самом врху, дакле треба их јести у веома малим количинама. То је наредних деценија одредило тон медијског покривања ове теме, а теорија да је масно лоше постала је јавна мудрост. Западњаци, а нарочито Американци све снаге усмерили су на избацивање масти из исхране, јер то, тврдили су, смањује ризик од добијања инфаркта и срчаних болести, али здравље нације се није поправљало. Инфаркт је погађао и мршаве и дебеле, и оне који не једу ништа осим салатица и оне који дан почињу чувеним америчким доручком: сласном сланином и јајима. На једном научном скупу прошле недеље, наши лекари различитих специјалности гостили су се баш онако, домаћински, не бројећи калорије, а на новинарску збуњеност су одговорили да прича да масно није здраво апсолутно никада није доказана, већ да је све ствар генетике и продуженог животног века.

Оваква тврдња апсолутно се поклапа са оним што се ових дана појављује у америчким медијима: прво, традиционалне дијете су мршаве, испошћене, а не постижу циљ, а, друго, нема данас нове епидемије срчаних болести, већ људи живе дуже и наравно да онда посећују више лекара, који им дијагностицирају болести срца. Невоља је била што великим ауторитетима, прво лекару који је, између осталих, осмислио и оброке за америчку војску још у Другом светском рату, чувеном Енселу Кејсу, а после 1988. године, а ни др Еверту Купу, главном лекару САД (нешто као министар здравља код нас) нико није хтео да супротстави мишљење да масна исхрана можда и није тако "црна". Штавише, мишљење свих лекара који су рекли да тако нешто никада није доказано занемарено је и опстала је само школа која је тврдила да је масно лоше и чувена "пирамида здраве исхране" коју су генерације медицинара училе као песмицу.

Наш стручњак за проблеме исхране здравих и болесник људи, докторка Јагода Јорга, професор на Медицинском факултету, поводом ових тврдњи каже да су Американци у међувремену заиста урадили неколико других и другачијих пирамида исхране, јер многи су се погледи на то шта је здраво, шта добро за срце и здравље мењали.

– Када је направљена пирамида исхране којом је препоручено да се смањи износ масти, удвостручио се унос шећера. Међутим, Американци су ставили под контролу епидемиологију кардиоваскуларних болести и инфаркта и то разноразним мерама – од препоруке о редовној физичкој активности до забране пушења. Чињеница је, међутим, да у међувремену није препознат фактор ризика – гојазност, јер је растао унос шећера преко слатких напитака и грицкалица, да би 1998. године најзад гојазност била дефинисана као фактор ризика – објашњава наша саговорница.

Докторка Јорга поново наглашава да гојазност није резултат уноса масне хране него вишка калорија било ког порекла, пре свега шећера, макар то било и од 10 килограма лубенице. Озбиљни експерти, додаје др Јорга, свесни су да проблем не решава смањење масноћа у исхрани, него промена стила живота. Постигнут је консензус о томе колико је шећер кривац за гојазност, али разни лобији и агресивне рекламе чине своје.

Својевремено, докторка Јорга је постала позната по томе што је на наш јеловник вратила свињску маст и кајмак за које је рекла да су бољи од маргарина. Свињска маст је била готово анатемисана из наших живота, донедавно најстроже забрањена у препорукама за здрав живот.

– Битне су количине, а не врсте масти. Све врсте масноћа имају своје место у нашој исхрани, али свака у различитим количинама и никако онако како смо то некада раније имали обичај да користимо. Данас засићене животињске масти имају своје дозвољено, па чак и препоручљиво место у исхрани. Исто као што треба да користимо и сунцокретово уље или маслиново уље, обавезно бар у салати. Греше и особе које су се потпуно преоријентисале на маслиново уље, не марећи за количине које користе, а заборављајући да маслиново уље врло калорично – каже докторка Јорга, а на коментаре својих колега да кључну тајну крије генетика, а не оно што једемо, одговара да генетика није наша судбина, већ само склоност, па да ли ћемо живети дуго и здраво, ипак, у великој мери зависи и од тога колико водимо рачуна о главним факторима ризика.