Језик силе

Оног тренутка када појединац прихвати језик идеологије, он, заправо, дозвољава да са језиком истовремено буду преотети и његов ментални свет и осећање самопоштовања. Ма како да је случајно прихватио објашњење дато „званичном формулацијом”, он постаје део идеологије и на путу је, да тако кажем, да склопи пакт и са „ђаволом”. Мислим да су власт, сила и језик иста ствар. Када се Хрушчов повиновао истини на 20. партијском конгресу, комунистичка власт совјетског типа била је препуштена историји заједно са језиком. Или, ако хоћете, идеологија и језик су пропали заједно са легитимношћу комунистичке владавине. Језик комунизма био је моћ комунизма...

Враћа ли се то на светској сцени стари тоталитарни новоговор? Јер, амбасадор САД у Србији господин Камерон Мантер каже како „Америка охрабрује све земље света да признају Косово, али да никога не приморава да то учини”. Истовремено, заменик америчког државног секретара Данијел Фрид процењује да „било каква иницијатива Србије да врати уназад процес државности Косова неће имати никакав ефекат. Независност Косова је неповратно и заувек завршено питање.”

Знам да је господин Фрид дуго година службовао у Београду, за време оне социјалистичке Југославије, па отуда можда и овај његов језички тоталитаризам у облику „неповратно и заувек завршеног питања”. И некадашњи комунистички тоталитарни језик наметао је социјалној свести став да је комунизам крајњи, завршни и неповратни степен историјског смењивања друштвених система, да је у филозофском смислу супериорнији, да обухвата све друге филозофије тиме што критички апсорбује њихове делове или, пак, тиме што их превазилази.

Дакле, употреба фиксираног, доктринарног језика кад се ради о господину Фриду не само што изобличава стварност, већ прети  да изобличи и будућност, чиме се Фрид придружује теорији Фукујаме.

„Неповратно и заувек завршено питање” је из марксистичко-лењинистичке теорије изведен тоталитарни новоговор, који, у ствари, претендује да отупи оштрицу било какве критике тог „неповратно и заувек завршеног питања”. Запањујуће је да смо 18 година после рушења Берлинског зида опет у прилици да слушамо такве синтагме.

Шта рећи око Фридове изјаве да ће „значај косовске независности за регион бити јасан, посебно након што независно Косово признају суседне земље”? Преображај од традиционалних ауторитарних у тоталитарне господаре новоговора јесте оно што је овде одлучујуће. Тоталитарни господар намеће један строги поредак који нас наводи да се одупремо задовољству супротстављања ради неког вишег циља. Његова права наредба читљива је између редова његових речи. „Њу ејџ” идеологија господина Фрида тако упорно инсистира на једној, заправо, вулгаризованој верзији наративистичке спољне политике за мале балканске државе, чије су дипломатије ових дана подвргнуте правој психоанализи – не типа „све вас презиремо, сви сте ви безвредни”, већ „имам у тебе пуно поверење”.

Политички доста коректно за некога ко је толико година био овде.