Код мене ђаво никад није ружан

Дивно је видети деведесетогодишњег Ђорђа Кадијевића с теговима у дневној соби и како најављује свој будући ангажман на новом филму.

Ђорђе Кадијевић, редитељ, ликовни критичар, историчар уметности, аутор култних филмских и телевизијских остварења: филма Празник, Лептирица, серије Вук Караџић, филма Карађорђева смрт, Свето место, али и многих других филмова и серија велике уметничке снаге и вредности који су носили у себи нечег херметичног и зато су мање познати широј јавности. Добитник је Гран-при Европе за серију Вук Караџић, а истоимено остварење Унеско је уврстио у ризницу културног добра Европе и света. У тој ризници су са ових простора још само средњовековни српски манастири и Андрићево дело.

Ерудита увек расположен за разговор, човек који са собом носи дозу песимизма, али с пуно шарма и неодољиве привлачности. Овај разговор водимо поводом пола века од настанка филма Лептирица.

Уметници који су одрастали током Другог светског рата спадају у најплодније ствараоце 20. века. Како је рат на вас утицао?

На мене је рат деловао у најгорем смислу речи јер сам се налазио у годинама кад из дечака идете ка младићу. И то је време када вас сви (почевши од породице па до школе) подучавају да ви прихватите друштво у које улазите, да се уверите да је то друштво добронамерно према вама, када наводно то друштво чини све да ви будете позитивни члан те друштвене заједнице и да дате све најбоље од себе што је у њеном интересу. У таквом тренутку када сам морао да будем упућиван на тај оптимистички утопизам, ја сам доживео једну такву људску касапницу, једну такву страхоту као што је Други светски рат.

Видите у таквој ситуацији с таквим сликама и таквим искуством шта вама остаје? Ја сам могао постати мизантроп, али ја сам се бранио од тога и рекао сам не, не смеш мрзети људе. Јер човек је иначе трагично биће. Постоји искушење у потпуно изгубљеном поверењу у човека свестан да је човек спреман да почини зверство. И сада бранећи се од опасности од мизантропије, глобалног песимизма и црне слике света, ви имате једну алтернативу: нашао сам излаз у јединој солуцији, схватио сам да другог излаза нема, да не могу прихватити ниједну идеологију, да више никаква вера, никаква идеологија, никаква теорија друштва не може утицати на мене. Јер ја сам видео да је то једна збрка злоћудних утопија које доводе до ентропије, латентне силе деструкције света. Ја сам нашао један незлобиви и нимало деструктивни револт. Једини чист посао који је увек био само жртва, а никад узрок зла у свету то је била уметност и та љубав према уметности и њени безбројни примери њене узвишености, њене лепоте и њеног божанског карактера. Она је једина сила коју човек има и која може да ствара ex nihilo и да је то једини доказ да Бог постоји јер нам је дао део своје моћи да ни из чега стварамо. То је нешто у шта сам ја најдубље поверовао.

Припадате црном таласу југословенске кинематографије. Како из данашње перспективе гледате на ваше почетке на филму?

Ја сам се специјализовао за контрареволуцију. За један жанр супротан оној филмској апологетици која је пратила нашу револуцију и подвиге изградње земље после рата. Снимао сам филмове без иједног партизана. Имао сам задатак да нађем античку драму показујући и да је та страна имала људи који су чак могли бити невини и да нису сви крвници и злочинци. Дежурној идеолошкој свести такви филмови се нису свидели. Борба против деструкције и фалсификовања наше историје. Где неки људи уместо да се диве подвизима наших хероја и градитеља наше срушене земље, стално осврћу на ону другу страну у којој чак налазе позитивне карактере. Нашао сам се у друштву с Макавејевим, Александром Петровићем, Жилником и другима који су били оптуживани да врше опструкцију актуелном систему врло перфидно ублажену која разводњава онај горући ентузијазам што су га распиривали редитељи типа Вељка Булајића и њему сличних. Мени је било јасно да смо ми лоше прошли, Саша Петровић је истеран с факултета, Душан Макавејев лутао по Европи, Жилник био на суду, а мене нису дирали јер ја нисам направио нити један филм који прелази 1944. годину. Ја сам радио само револуцију, односно контрареволуцију. На мене се гледало хладно, попреко и без поверења. И схватио сам једну ствар, да се моја највећа љубав, а то је уметност, и то пре свега филмска, може лако завршити у том тренутку. Онда сам извео маневар, отишао сам на телевизију где продуценти нису били тако примитивни. И на телевизији сам почео да радим други жанр који је мени близак. Отворио сам један нови жанр, то је фантастика, нешто што је мени лежало, а да нисам ни знао. Мој дугогодишњи пријатељ Добрица Ћосић се зачудио кад сам кренуо да правим фантастичне филмове, он је рекао: Ја сам мислио да сам знао ко си ти, одакле ти то?

Знамо да је страх код човека онтичка категорија, али ваши филмови нас плаше на једном дубљем нивоу од холивудских хорора. Која је тајна ваших филмова и те слојевитости?

Постоји велика разлика у филмској фантастици између англосаксонског продуцентског света који је углавном оријентисан комерцијално и културно забавно и словенског менталитета који ми носимо у себи гогољевског исконског. И сам Вук има толико забалежених прича фантастике из нашег народа. То је мене интересовало, мене је интересовала гогољевска фантастика, чак сам и направио филм по Гогољу Свето место. Тај спиритуализам, та мисаоно филозофска дубина којом се улази у један жанр који је иначе прилично прозаичан. Класичан хорор вас плаши пиштољем, ножевима или на инфантилан и готово дечји начин схваћен појам вампира, вештица и духова што су бајке за малу децу. Ја сам хтео да направим филмове са озбиљном драмском подлогом и да докажем једну тезу да свет није само оно што видимо и можемо опипати и да се стварност не може редуцирати само на реалност ординарне збиље која је подложна нашој емпиријској евиденцији, значи видети, дотаћи, разуверити се. Него да је људски живот пун унутарњег мноштва, слике наше имагинације, наше маште, наших снова, нашег лудила, свега тога и да је то пропорционално саставни део наше стварности. За мене те ствари нису ништа мање стварне јер оне утичу на наш живот чак и више него физичке ствари. С једне стране ми се сусрећемо с крајњом тривијалношћу материјалне стварности. Замислите један свет који не би имао имагинације и који би знао само истину да је ово орман, да су ово књиге, а да је ово на вашој нози ципела, то би био жалостан свет, али пазите ми имамо моћ да стварамо светове, светове који нису емпиријски егзактни, који нису ординарни и нису тривијални, а подједнако су реални јер утичу на наш живот, наше понашање и саму личност и њено формирање. И зато сам сматрао да улазећи у свет фантастике улазим у један сегмент истог света који је запостављен из претеране пролазне заљубљености наше мале и заостале средине. Нисам знао да ће се изродити један такав филм као што је Лептирица и чија ће педесетогодишњица представљати једну врсту културног празника у земљи.

Занимљива је улога жена у вашим остварењима. Бескрајна лепота с демонском суштином?!

Код мене у сваком филму постоји сатана. Ја сам узео за пример једног великог светског писца Оскара Вајлда, код кога ђаво никад није ружан. Код мене ђаво никад није ружан. Први пут ђаво се појављује у филму празник у облику кољача Манојле, који је лепотан, њега је играо млади Душко Јанићијевић, тада један од најлепших глумаца у Југославији. А онда сам почео да правим филмове где је, рецимо, у Лептирици највеће изненађење када најлепша филмска глумица тог тренутка Мирјана Николић игра једну анђеоску појаву, девојку која је у сеоској средини угрожена неразумевањем и ниским пореклом и када покушава да је спасе један самозвани херој, а она се показује као демон и то производи тај ужасан шок који је просто неодољив за било коју публику. Знате добро сцену кад он ноћу долази код ње пре венчања и назива је пиле моје док се она не насмеје и не види њену чељуст вампирску, а затим примети да је сва у длакама, кад скочи на њега и зајаше га и доведе до гроба у којем се налази њено стварно тело прободено колцем. Тај шок је неиздржив по страхоти и то је узрок популарности Лептирице јер је за гледаоца потпуно непојмљиво и неочекивано да се једна таква анђеоска појава може претворити у демона. Нешто слично је у Светом месту кад опет једна од најлепших југословенских глумица Бранка Пурић, бивша балерина за коју се не може мислити да је она демон, у датом тренутку се прикаже у демонском лику и изазове такву грозу другог типа наравно не тако фолклорну као што је то случај у Лептирици јер Свето место се не догађа на селу. Дакле, ја сам у некој потајној фаустовској кореспонденцији с Луцифером, с којим имам дијалоге трудећи се наравно да се разликујем по томе што му никад нећу обећати душу. Ја имам горку судбину, знате, нисам довољно добар да ме Бог жели, а ни довољно зао да би ме желео ђаво, онда ме остављају на најгорем месту, а то је овај свет.

Редитељ Емир Кустурица је једном приликом изјавио да нема веће аутократије од редитељског посла. Колико је тешко управљати екипом, доносити одлуке?

Да бисте били филмски редитељ ви морате имати једну црту милитаристичку, ја сам то наследио од оца, Кадијевићи су иначе традиционално војници били ја сам први дезертер. Морате имати у себи способност да се поставите пред екипом око сто људи од којих свако има свој посао и свој задатак, који сви гледају у вас и чекају да им кажете шта да раде. Е сад ви морате имати једну посебну моћ комуникације с људима која је довољно доминантна да улива респект и послушност у добром смислу речи јер ако екипа не верује у редитеља, ако осети да је мекушаст и колебљив, јадна му мајка. Једна од најстрашнијих ствари која може човеку да се деси јесте да се бави филмском режијом, а доживи презир екипе. Кад вас екипа прочита и види да сте како би ми рекли оно што се зове женском гениталијом, куку вама, они вас направе тако смешним и почну да вас саботирају по инстинкту, знате, јер људи не трпе да се покоравају реда ради или зато што се то по уговору мора већ они хоће да верују и дају све од себе само под условом да знају да то редитељ хоће, а редитељ мора да може да хоће и мора да одлучује непоколебљиво. Сваки кадар почиње с командом „акција”, а завршава се речју „стоп”. Све што се у кадру деси ја морам знати још као сценариста, затим у проби или без пробе с тим да јако поштујем оно што глумци могу дати без моје сугестије, али да остане у оној категорији мишљења које сам ја поставио као основ за филм, очекујући да сваки појединац да себе. Е кад он осети могућност да да себе и да је то у сагласности са мном, онда он почиње да ми верује и онда су у стању да ураде и немогуће ствари, нарочито ако су у питању велики глумци попут Берчека, Павла Вуисића.