Без Битефа не бих била ту где јесам

Дете сам социјализма. Младост сам провела у Југославији седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, то су простор и време који су ме изградили, а Битеф је био један од кључних камена темељаца. Представе које сам гледала на фестивалу су ме очарале, опчиниле и оставиле траг на мени. Без Битефа не бих била ту где јесам, самим тим, чињеница да овога пута не долазим на фестивал као гледалатељка, већ као ауторка, причињава ми изузетну част и радост.

 Словеначка редитељка Матеја Колежник са својом награђиваном представом „Деца сунца” по делу руског класика Максима Горког, у продукцији немачког позоришта „Шаушпилхаус Бохум”, отвориће вечерас (од 20 сати) овогодишње 57. издање Битефа у Југословенском драмском позоришту. Да у Београд и на наш престижни фестивал долази са посебним емоцијама, потврдила је овако и у разговору за „Политику”.

Максим Горки је своју драму „Деца сунца” написао 1905. године док је био утамничен у Петропавловској тврђави у Санкт Петербургу, због подршке демонстрантима. Радња је смештена у 1862. годину у доба епидемије колере. Овај комад, који је жанровски и драма и мелодрама и црна комедија, потцртава однос грађанске класе, са научником, хемичарем Протасовим на челу, спрам болести која се рапидно шири и радничке класе која је најизложенија опасности… За импресивну сценографију заслужан је аустријски сценограф Раимунд Орфео Фогт. Костиме је урадила Загрепчанка Ана Савић Гецен, која је до сада освојила три „Златне арене” на филмском фестивалу у Пули.

Матеја Колежник студирала је компаративну књижевност и теорију књижевности на Универзитету у Љубљани, као и позоришну режију на Академији за позориште, радио, филм и телевизију. Једна је од најпознатијих редитељки савремене словеначке позоришне сцене, а осим на просторима бивше Југославије велике успехе бележи и у земљама немачког говорног подручја. Њене представе награђиване су на бројним европским и међународним фестивалима, 2018. године освојила је и престижну аустријску позоришну награду „Нестрој” за адаптацију Чеховљевог комада „Иванов”.

Шта се крије иза наслова ваше представе „Деца сунца”? Зашто сте изабрали баш овај наслов за нови сусрет са публиком?

Узевши у обзир како западна цивилизација тоне у бездан патолошког нарцисизма и потпуне неспособности да артикулише правила нове друштвено-политичке реалности, уверена сам да треба да на сцени постављамо текстове који се баве друштвом, а не појединцима. Докле год су позоришта на буџету државе, докле год имамо велике ансамбле, требало би да се бавимо драмама које говоре о улози, одговорности и дужностима појединца у друштву, а не само о траумама које му то друштво наноси. Зато сам радо прихватила предлог Ангеле Обст, главне драматуршкиње у Шаушпилхаус Бохум театру, када ми је предложила текст Максима Горког.

Које теме сте желели да потцртате, приближите свом гледаоцу? Шта је поента овог вашег комплексног редитељског рукописа?

Ансамбл, сценограф Раимунд Орфео Фогт и ја осмислили смо простор са два паралелна ходника у који сам сместила сложен мизансценски механизам са сталним преплитањем. Константно кретање и прецизне интеракције. Глумци малтене плешу кроз представу, јер морају да знају тачан темпо својих и партнерових кретања. Више од две трећине сцена су у покрету, глумци треба да их играју од једних до других врата, од степеништа до трема, од стола до софе... И у ходу се успут срећу са другим групама људи који такође ходају. Ако је неко пребрз или преспор, сусрет се неће десити и сцена неће бити одиграна. Узевши све ово у обзир, имамо ситуације и догађаје који делују потпуно природно, насумично и логично, али су резултат напорног и прецизног рада.

 Сценски причу дела „Деца сунца” смештате у средње године 20. века и приближавате ликове Горког нама, људима данашњице. Колико је и и да ли је то могуће, будући да живимо у свету изнова и изнова дефинисаном кризама?

Костимографкиња Ана Савић Гецан изабрала је распон дезена од двадесетих година 20. века наовамо, тако да је то неки чудан временски простор између прошлости, садашњости и будућности. Јунаци Горког нису морали да буду модернизовани нити их је требало приближавати данашњици. Максим Горки је комад написао за осам дана, у затвору. Тамо је доспео јер је учествовао у неуспелој руској револуцији 1905. године и написао је драму као упозорење привилегованој аристократији, да се времена мењају и да ништа више неће бити исто. Измислио је колеру као спољашњу околност које протагонисти нису свесни, а која им доноси катастрофу. Један племић, научник бива нападнут и његова кућа уништена, а сестра (у нашој верзији) убијена јер необразовани људи из оближњег села верују да су његови експерименти изазвали ту смртоносну болест. Зар вам то не звучи познато?

Како би јунаци Максима Горког „деловали”, битисали у нашем окружењу стварности?

Исто, само што данас то више нису племићи, данас смо то ми, европска средња класа која доживљава своје привилегије као да се оне подразумевају и ни не сумња да ће се свет запањујуће брзо окренути против нас.

Каква је судбина интелектуалаца и уметника идеалиста?

Докле год смо на буџету државе, наша судбина је безбедна. А радије не бих размишљала о томе шта ће се десити када се јавни сектор у западној цивилизацији буде потпуно урушио.

На први поглед, ваша представа делују, како кажу позоришни посленици, као музејски примерак, као театарски експонат из прошлог времена. Зашто сте се одлучили за овакав сценски искорак?

Не схватам их ни као музејски експонат ни као диверзију. Само није постдрамска варијанта. Као редитељка никада се нисам служила постдрамским ни постмодерним принципима, иако сам свесна да је то већ много година преовлађујући тренд у позоришту. Постављајући текст са тако добро изграђеним ликовима, који је тако модеран и близак нашој ситуацији и менталитету, само сам покушала да изградим прецизну хиперреалистичну, филмску представу.