Bez Bitefa ne bih bila tu gde jesam

Dete sam socijalizma. Mladost sam provela u Jugoslaviji sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, to su prostor i vreme koji su me izgradili, a Bitef je bio jedan od ključnih kamena temeljaca. Predstave koje sam gledala na festivalu su me očarale, opčinile i ostavile trag na meni. Bez Bitefa ne bih bila tu gde jesam, samim tim, činjenica da ovoga puta ne dolazim na festival kao gledalateljka, već kao autorka, pričinjava mi izuzetnu čast i radost.

 Slovenačka rediteljka Mateja Koležnik sa svojom nagrađivanom predstavom „Deca sunca” po delu ruskog klasika Maksima Gorkog, u produkciji nemačkog pozorišta „Šaušpilhaus Bohum”, otvoriće večeras (od 20 sati) ovogodišnje 57. izdanje Bitefa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Da u Beograd i na naš prestižni festival dolazi sa posebnim emocijama, potvrdila je ovako i u razgovoru za „Politiku”.

Maksim Gorki je svoju dramu „Deca sunca” napisao 1905. godine dok je bio utamničen u Petropavlovskoj tvrđavi u Sankt Peterburgu, zbog podrške demonstrantima. Radnja je smeštena u 1862. godinu u doba epidemije kolere. Ovaj komad, koji je žanrovski i drama i melodrama i crna komedija, potcrtava odnos građanske klase, sa naučnikom, hemičarem Protasovim na čelu, spram bolesti koja se rapidno širi i radničke klase koja je najizloženija opasnosti… Za impresivnu scenografiju zaslužan je austrijski scenograf Raimund Orfeo Fogt. Kostime je uradila Zagrepčanka Ana Savić Gecen, koja je do sada osvojila tri „Zlatne arene” na filmskom festivalu u Puli.

Mateja Koležnik studirala je komparativnu književnost i teoriju književnosti na Univerzitetu u Ljubljani, kao i pozorišnu režiju na Akademiji za pozorište, radio, film i televiziju. Jedna je od najpoznatijih rediteljki savremene slovenačke pozorišne scene, a osim na prostorima bivše Jugoslavije velike uspehe beleži i u zemljama nemačkog govornog područja. Njene predstave nagrađivane su na brojnim evropskim i međunarodnim festivalima, 2018. godine osvojila je i prestižnu austrijsku pozorišnu nagradu „Nestroj” za adaptaciju Čehovljevog komada „Ivanov”.

Šta se krije iza naslova vaše predstave „Deca sunca”? Zašto ste izabrali baš ovaj naslov za novi susret sa publikom?

Uzevši u obzir kako zapadna civilizacija tone u bezdan patološkog narcisizma i potpune nesposobnosti da artikuliše pravila nove društveno-političke realnosti, uverena sam da treba da na sceni postavljamo tekstove koji se bave društvom, a ne pojedincima. Dokle god su pozorišta na budžetu države, dokle god imamo velike ansamble, trebalo bi da se bavimo dramama koje govore o ulozi, odgovornosti i dužnostima pojedinca u društvu, a ne samo o traumama koje mu to društvo nanosi. Zato sam rado prihvatila predlog Angele Obst, glavne dramaturškinje u Šaušpilhaus Bohum teatru, kada mi je predložila tekst Maksima Gorkog.

Koje teme ste želeli da potcrtate, približite svom gledaocu? Šta je poenta ovog vašeg kompleksnog rediteljskog rukopisa?

Ansambl, scenograf Raimund Orfeo Fogt i ja osmislili smo prostor sa dva paralelna hodnika u koji sam smestila složen mizanscenski mehanizam sa stalnim preplitanjem. Konstantno kretanje i precizne interakcije. Glumci maltene plešu kroz predstavu, jer moraju da znaju tačan tempo svojih i partnerovih kretanja. Više od dve trećine scena su u pokretu, glumci treba da ih igraju od jednih do drugih vrata, od stepeništa do trema, od stola do sofe... I u hodu se usput sreću sa drugim grupama ljudi koji takođe hodaju. Ako je neko prebrz ili prespor, susret se neće desiti i scena neće biti odigrana. Uzevši sve ovo u obzir, imamo situacije i događaje koji deluju potpuno prirodno, nasumično i logično, ali su rezultat napornog i preciznog rada.

 Scenski priču dela „Deca sunca” smeštate u srednje godine 20. veka i približavate likove Gorkog nama, ljudima današnjice. Koliko je i i da li je to moguće, budući da živimo u svetu iznova i iznova definisanom krizama?

Kostimografkinja Ana Savić Gecan izabrala je raspon dezena od dvadesetih godina 20. veka naovamo, tako da je to neki čudan vremenski prostor između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Junaci Gorkog nisu morali da budu modernizovani niti ih je trebalo približavati današnjici. Maksim Gorki je komad napisao za osam dana, u zatvoru. Tamo je dospeo jer je učestvovao u neuspeloj ruskoj revoluciji 1905. godine i napisao je dramu kao upozorenje privilegovanoj aristokratiji, da se vremena menjaju i da ništa više neće biti isto. Izmislio je koleru kao spoljašnju okolnost koje protagonisti nisu svesni, a koja im donosi katastrofu. Jedan plemić, naučnik biva napadnut i njegova kuća uništena, a sestra (u našoj verziji) ubijena jer neobrazovani ljudi iz obližnjeg sela veruju da su njegovi eksperimenti izazvali tu smrtonosnu bolest. Zar vam to ne zvuči poznato?

Kako bi junaci Maksima Gorkog „delovali”, bitisali u našem okruženju stvarnosti?

Isto, samo što danas to više nisu plemići, danas smo to mi, evropska srednja klasa koja doživljava svoje privilegije kao da se one podrazumevaju i ni ne sumnja da će se svet zapanjujuće brzo okrenuti protiv nas.

Kakva je sudbina intelektualaca i umetnika idealista?

Dokle god smo na budžetu države, naša sudbina je bezbedna. A radije ne bih razmišljala o tome šta će se desiti kada se javni sektor u zapadnoj civilizaciji bude potpuno urušio.

Na prvi pogled, vaša predstava deluju, kako kažu pozorišni poslenici, kao muzejski primerak, kao teatarski eksponat iz prošlog vremena. Zašto ste se odlučili za ovakav scenski iskorak?

Ne shvatam ih ni kao muzejski eksponat ni kao diverziju. Samo nije postdramska varijanta. Kao rediteljka nikada se nisam služila postdramskim ni postmodernim principima, iako sam svesna da je to već mnogo godina preovlađujući trend u pozorištu. Postavljajući tekst sa tako dobro izgrađenim likovima, koji je tako moderan i blizak našoj situaciji i mentalitetu, samo sam pokušala da izgradim preciznu hiperrealističnu, filmsku predstavu.