Чудесни врт

Ана Антонин је члан удружења „Рукотворине” које окупља десетак ентузијаста у Сремској Митровици са једним циљем: да сачувају од заборава све што је традиционално и јединствено у овом крају. Ова новинарка „Сремских новина” је инспирацију пронашла – у тиквама.

– Прво сам почела да правим маске, јер је сваки облик тикве изазован. Идеја ми је била да овековечим занимљиве ликове заступљене у легендамафрушкогорског краја. Сан је сваког младог Фрушкогорца да види „Фрушкогорску вилу”. Мада делује чедно и благо, ова вила сурово кажњава сваког ко нагази на „вилино гумно”, односно, ко њу и њене другарице узнемири током ноћног дружења под месечином, на фрушкогорским падинама – прича Ана.

Наша саговорница објашњава и остале ликове из легенди свог краја. „Фрушкогорски вилењак” је класичан шумски сатир који отима младе девојке да би са њима провео ноћ. „Гвоздензубом” су плашили децу, да ће их одвући на дно ако се купају у извору. Ова легенда је заправо настала како би их лети одвратила да замуте бистре фрушкогорске изворе. „У Милице дуге трепавице” је типична Сремица са дугим плетеницама и неизбежним дукатима око врата. „Сремски подрумар” је неизоставно имао шубару на глави јер је у подруму увек прохладно, дуге бркове и тикву-натегу при руци. „Сремски кувар” симболише бројне добре сремске домаћине, праве уметнике у спремању чувених сремских кобасица, шваргли, кулена, паприкаша, шунки... „Виноградарка” је увек дотерана, „сремачки деран” је дечачић између детета и момчића, окићен огрлицом од дугмади, артиклом који је некада био реткост у овом крају.

Осликавање пламеном

(/slika2)– Од тикава необичних облика успела сам да направим и лампе. Међутим, привукла ме је техника осликавања типична за западни Срем и источну Славонију. Стара је два века и јединствена у свету, а код нас, нажалост, помало заборављена. Састоји се у потамњивању које није тешко извести: тиква се прво исцрта обичном графитном оловком, па се онда ножићем или неким оштрим предметом уреже цртеж. Затим се угљенисаним језгром ораха пређе преко цртежа, а онда се делови који треба да буду тамни премажу азотном киселином. На крају се то све изложи пламену свеће или петролејске лампе – објашњава Ана.

Мотиви које користи за осликавање зависе од облика тикве, а како је свака другачија, не постоје две истоветне шаре. Али, углавном су то стилизоване геометријске и флоралне фигуре и призори из свакодневног живота.

– Шарање сувих тикава је традиционалан начин украшавања код нас али и у свим деловима света где расте ова биљка. У западном Срему најстарија тиква је сигнирана 1889. године и рад је Драгомира Маринковића из Адашеваца. Нема рационалног објашњења зашто се тикве шарају. Једноставно, реч је о исконској људској потреби да креира, да себе и предмете из свог окружења оплемени – каже наша саговорница.

Од посуде до украса

У прошлости је сува тиква имала низ функција у зависности од облика: као посуда за разне течности, сланик, натега (посуда за извлачење вина и ракије из бурета), маска, украс, детаљ ентеријера, поклон који уздиже и дародавца. Пре открића грнчарије, плод тикве је спадао међу најлакше доступне и најчешће коришћене посуде, па отуд и назив „судовњача”. У нашим крајевима служиле су за држање воде, млека, соли, јаја... а тиквице за држање ракије, вина или воде и обично су се носиле за појасом.

Чврсти и трајни плодови тикве погодни су и за израду разних музичких инструмената, на пример за бубањ (прекрива се разапетом кожом), за звечку (у унутрашњост се стављају поред семена и каменчићи који дају оштар звук).

На старим рибарским чамцима тиква је имала вишеструку улогу. Много је лакше било чувати воду у тикви него у глиненом крчагу који се лако ломи приликом пловидбе. Тикву би оплели канапом и ради лакшег ношења везивали у пару. Њоме су се служили и за избацивање вишка воде из чамца. Осим тога тиква је коришћена и као бова за сидриште, на шта подсећа и народна изрека „Ја тикву у воду, а тиква из воде”.

Текст и фотографије