Милунка Савић ће добити споменик на Вождовцу

Пре педесет година, 5. октобра 1973. године, у вечно сећање отишла је „Ратница гвозденог пука”, „Девојка из долине јоргована”, „Добровољка у шињелу” – ратни борац и српска хероина из балканских и Великог рата, Милунка Савић. Годишњица њене смрти обележена је јуче у Алеји великана на Новом Београду.

Венце и цвеће на њен гроб положили су Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, чланови Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца који су организовали церемонију одавања почасти, представници Министарства одбране, града Београда, представници амбасада Русије, Француске и Велике Британије, општине Вождовац и других удружења која негују културу сећања на хероје каква је била Милунка.

Пред Милункиним гробом одржано је и опело.

Како је најавио Никола Селаковић, на Вождовцу, где је Милунка провела последње деценије свога живота, уз помоћ општине и удружења, и уз покровитељство председника Александра Вучића, биће јој подигнут споменик.

Он је указао да ова хероина заслужује да има споменик у сваком месту у Србији, и то не само у њеној родној Рашки.

– Добила га је у Инђији пре пет година на свој рођендан, где вероватно никада није била, јер су људи препознали да Милунка Савић није само жена херој већ је она систем вредности – истакао је министар.

Говорећи о њеном животу и борби за Србију, Селаковић је навео да о Милунки може да се прича читаву вечност.

– Има једна реч у коју се склапају и сабирају све друге које се везују за Милунку Савић. Та реч колико год нам звучала познато, увек нам у животу недостаје њена суштина. Та реч је љубав. Нема те љубави коју ова жена-херој није показала – нагласио је министар. Он је навео да је показала велику љубав према породици и пре свега према брату, отишавши у рат уместо њега како би сачувала и њега, и породично име да се не угаси.

Борећи се за Србију и њену слободу код Куманова, Прилепа, Битоља, тек у бици на Брегалници, како је навео Селаковић, Милунка је добила прву рану од дванаест, чиме је показала своју љубав према отаџбини.

– Никада није ништа тражила за себе, а када се борила, борила се за друге – истакао је министар. Он је подсетио да је обновљена спомен-плоча њеног команданта војводе Вука на Старавинском Вису, а да ће се обновити и споменици и гробови и војводи Вуку, Воји Танкосићу и ђенералу Божидару Јанковићу на Новом гробљу у Београду.

Пре неколико дана изашло је проширено издање књиге „Милунка Савић витез Карађорђеве звезде и Легије части” аутора др Видоја Голубовића, Предрага Павловића и Новице Пешића. У том делу описан је живот ове жене која је својим родољубљем мењала свет.

– Јуче се навршило 50 година од смрти, а летос и 131 година од рођења жене јединствене на просторима Балкана и шире, по доприносу у одбрани своје отаџбине у балканским и Првом светском рату. Милунка је прерушена у мушкарца, добровољно стала у одбрамбени строј српске регуларне војске, у многим биткама била бомбаш и јуришник задивљујући, по сналажљивости, вештини и смелости старије и искусније ратнике – каже Видоје Голубовић.

Њен ратнички скор су ране, али и висока српска и страна одликовања и чин наредника. Једина је жена у свету која је одликована највишим француским орденом – Ратним крстом са златном палмом, који се додељује искључиво високим официрима. Пред стројем савезничких снага Антанте орден јој је уручио лично командант генерал Франше д'Епере. Златну Карађорђеву звезду војничког реда о груди храбре ратнице окачио је престолонаследник Александар Карађорђевић, командант српске војске на Солунском фронту. Медаљу за храброст „Милош Обилић” – пред стројем Другог топличког пука уручио јој је генерал Божидар Терзић, министар војни.

Али, Милунка Савић није била само ратница и херој. Она је била човек у правом смислу те речи. Поред рођене кћерке, у кућици на Вождовцу од скромних примања одгојила је још троје усвојене деце и помогла школовање још тридесет и двоје, а у време Другог светског рата помагала рањеним припадницима и партизанског и четничког покрета.

– Ипак, и поред ратничке славе, живот је није мазио нити је добила оно што као прави ратник заслужује. Радила је и као шваља у фабрици војних униформи, била је и куварица, али и чистачица. Упркос понудама француске владе да као витез Легије части живи у Француској, добије пензију и стан, она је остала у Србији. Умрла је у стану коју је доделио градоначелник Бранко Пешић, у насељу Браће Јерковић. Нашао ју је унук заувек заспалу са плетивом које јој је испало из руку – истакао је Голубовић.