Отменост пољске есејистике

У последњих неколико година у нашој издавачкој продукцији на српском језику веома ретко налазимо преводе иностране есејистике. Чини се да је судбина овог неправедно запостављеног, а дубоко интелектуализованог жанра сасвим неизвесна. Губитак интересовања за есејистичка дела је сигуран знак опште материјализације једног времена, друштва и саме културе на глобалном и нашем националном плану. Мера је популарност, тренд, одјек, профит, кога по правилу у овој врсти књига и нема.

Но, ствари сасвим другачије стоје у пољској књижевности. Наш познати преводилац Бисерка Рајчић већ неколико деценија скреће пажњу на пољску есејистику, коју преводи и објављује у познатим књижевним часописима. Сада је пред нама коначно и Антологија пољског есеја, која обухвата ауторе 19. и 20. века. Док је на српском језику жанр есејистике у изумирању, уз часне, посебно песничке изузетке, у пољској књижевности је то један од изузетно живих и тренутно најотменијих родова.

Есеј у пољској књижевности настаје у 19. веку, а своја најбоља дела даје тек у 20. веку. Пољски есеј потиче из специфичног начина приповедања „гаведа”, типичног за ову националну племићку културу. Већина песника и есејиста су били углавном аристократског порекла, па су и после Другог светског рата, бар у виду есеја, сачували нешто од тековина свог генетског кода. Есејистику у Пољској карактерише свеобухватност хуманистичког образовања, литерарност, иронијско-хуморна дистанца, рефлексивност, и субјективност.

Рефлексивност пољског есеја се огледа у употреби алузија, метафора и симбола. На тај начин се стилско-језички есеј приближава поезији. Посебну занимљивост ових есеја представља његова дијалогичност, и аутокритичност, углавном реторичког карактера у формама есеја-писма, есеја-трактата, есеја-путописа или сећања. Аутори есеја су праве ренесансне личности, свеобухватног образовања, мислиоци, скептици, филозофи.

Бисерка Рајчић у врло инструктивном поговору „Пољска школа есеја” представља нам порекло, особености и развојне етапе пољске есејистике. Антологија је конципирана у хронолошком следу, што је свакако најпоузданији метод, па се пред читаоцима налазе есејисти од Карола Ижиковског, Витолда Гомбровича, преко Збигњева Бјенковског до Виславе Шимборске, Јана Кота, Чеслава Милоша, Лешека Колаковског, Адама Загајевског, Адама Михњика до Дороте Масловске, рођене осамдесетих година 20. века, најпознатијег прозног писца млађе генерације у Пољској.

У 32 есеја и исто толико аутора, Рајчићева нам је приредила заиста добар избор, који би могао и тематски да се класификује. Распон тема је од феномена страха, љубави, телесности, феномена односа тело–личност, религијских, културолошких и уметничких појава које су инспирисале ауторе есеја. Тематско одређење пољског есеја је сложена категорија, пошто је извесна тема само повод, а потом следе асоцијације проткане низом цитата из различитих хуманистичких области.

Читалац пољске есејистике ће уживати у лакоћи и спонтаност израза правих филозофских трактата, али и повременој недовршености или „отворености” текста. Ипак, како и приређивач ове антологије примећује, у средишту тако тематски разнородних есеја налази се човек, основни принцип хуманитета осветљен кроз различите фокусе, психолошки, филозофски или као уметнички модел. Отменост пољског есеја се ишчитава као потка у већини текстова одишући великом културом, ерудицијом, истанчаношћу запажања, рефлексија и промишљања најширег спектра појава, од бизарних, свакодневних до сложених уметничких и религијских појмова, ауторитета, моћи, вере и савремених друштвено-политичких и социолошких појава с краја 20. века.