Otmenost poljske esejistike

U poslednjih nekoliko godina u našoj izdavačkoj produkciji na srpskom jeziku veoma retko nalazimo prevode inostrane esejistike. Čini se da je sudbina ovog nepravedno zapostavljenog, a duboko intelektualizovanog žanra sasvim neizvesna. Gubitak interesovanja za esejistička dela je siguran znak opšte materijalizacije jednog vremena, društva i same kulture na globalnom i našem nacionalnom planu. Mera je popularnost, trend, odjek, profit, koga po pravilu u ovoj vrsti knjiga i nema.

No, stvari sasvim drugačije stoje u poljskoj književnosti. Naš poznati prevodilac Biserka Rajčić već nekoliko decenija skreće pažnju na poljsku esejistiku, koju prevodi i objavljuje u poznatim književnim časopisima. Sada je pred nama konačno i Antologija poljskog eseja, koja obuhvata autore 19. i 20. veka. Dok je na srpskom jeziku žanr esejistike u izumiranju, uz časne, posebno pesničke izuzetke, u poljskoj književnosti je to jedan od izuzetno živih i trenutno najotmenijih rodova.

Esej u poljskoj književnosti nastaje u 19. veku, a svoja najbolja dela daje tek u 20. veku. Poljski esej potiče iz specifičnog načina pripovedanja „gaveda”, tipičnog za ovu nacionalnu plemićku kulturu. Većina pesnika i esejista su bili uglavnom aristokratskog porekla, pa su i posle Drugog svetskog rata, bar u vidu eseja, sačuvali nešto od tekovina svog genetskog koda. Esejistiku u Poljskoj karakteriše sveobuhvatnost humanističkog obrazovanja, literarnost, ironijsko-humorna distanca, refleksivnost, i subjektivnost.

Refleksivnost poljskog eseja se ogleda u upotrebi aluzija, metafora i simbola. Na taj način se stilsko-jezički esej približava poeziji. Posebnu zanimljivost ovih eseja predstavlja njegova dijalogičnost, i autokritičnost, uglavnom retoričkog karaktera u formama eseja-pisma, eseja-traktata, eseja-putopisa ili sećanja. Autori eseja su prave renesansne ličnosti, sveobuhvatnog obrazovanja, mislioci, skeptici, filozofi.

Biserka Rajčić u vrlo instruktivnom pogovoru „Poljska škola eseja” predstavlja nam poreklo, osobenosti i razvojne etape poljske esejistike. Antologija je koncipirana u hronološkom sledu, što je svakako najpouzdaniji metod, pa se pred čitaocima nalaze esejisti od Karola Ižikovskog, Vitolda Gombroviča, preko Zbignjeva Bjenkovskog do Vislave Šimborske, Jana Kota, Česlava Miloša, Lešeka Kolakovskog, Adama Zagajevskog, Adama Mihnjika do Dorote Maslovske, rođene osamdesetih godina 20. veka, najpoznatijeg proznog pisca mlađe generacije u Poljskoj.

U 32 eseja i isto toliko autora, Rajčićeva nam je priredila zaista dobar izbor, koji bi mogao i tematski da se klasifikuje. Raspon tema je od fenomena straha, ljubavi, telesnosti, fenomena odnosa telo–ličnost, religijskih, kulturoloških i umetničkih pojava koje su inspirisale autore eseja. Tematsko određenje poljskog eseja je složena kategorija, pošto je izvesna tema samo povod, a potom slede asocijacije protkane nizom citata iz različitih humanističkih oblasti.

Čitalac poljske esejistike će uživati u lakoći i spontanost izraza pravih filozofskih traktata, ali i povremenoj nedovršenosti ili „otvorenosti” teksta. Ipak, kako i priređivač ove antologije primećuje, u središtu tako tematski raznorodnih eseja nalazi se čovek, osnovni princip humaniteta osvetljen kroz različite fokuse, psihološki, filozofski ili kao umetnički model. Otmenost poljskog eseja se iščitava kao potka u većini tekstova odišući velikom kulturom, erudicijom, istančanošću zapažanja, refleksija i promišljanja najšireg spektra pojava, od bizarnih, svakodnevnih do složenih umetničkih i religijskih pojmova, autoriteta, moći, vere i savremenih društveno-političkih i socioloških pojava s kraja 20. veka.