Мислио сам да идем на југ, кад оно снег до гуше

Крагујевац – Кад сам пре тринаест година први пут дошао у Крагујевац, у Србији је било тешко време. Мислио сам да идем на југ, кад оно снег до гуше… Али видео сам добри људи. Имали су и душу и темперамент. Одмах ми је било лако. Тог осећаја се сећам сто одсто – каже на почетку нашег разговара (на солидном српском језику) добродушни Кијевљанин Иван Кучер.

Овај професор на кијевској Националној академије музике „Чајковски” и солиста у Дому оргуља и камерне музике од тада до данас, већ тринаест година, дакле, на крагујевачкој Музичкој школи води летњу и зимску школу виолончела. Кроз његове руке прошло је на стотину чела младих српских музичара, не само из Крагујевца, већ из читаве земље. На његове часове често долазе и ђаци из бивше Југославије и других европских земаља.

– Позвао ме пријатељ. Он радио на семинару клавира. Сад долазим двапут годишње. Неки моји ђаци сад су професори. Некад сам их учио, а сад седим са њима и причам као са колегама и пријатељима – каже Кучер у разговору за „Политику”.

Професор Кучер, међутим, напомиње да је виолончело тежак инструмент за децу. Доста је велики, а и гудало је незгодно, вели он. Ипак, прихватио га је као свој још у раном детињству, захваљујући мајци која га је водила готово на сваки концерт.

– Једног дана, ја био мали, моја мајка ми ставила чело у руке и рекла: „Свирај”. Ја вежбам, вежбам, а деца напољу, шетају се, играју се. Кад напунио 13 или 14 година, чело постало мој живот, музика постала мој живот. Ја сад само живим за музику. Ништа политика.

Иван Кучер сматра да је за ђаке, младе музичаре, најважније да имају добре професоре. Каже да је то права срећа. А, он ју је, вели, имао. И у Кијеву, и у Одеси где се школовао.

Према његовим речима, српска и украјинска школа музике нису идентичне. У Кијеву се, каже он, више пажње посвећује теорији, историји музици и солфеђу, а сви ђаци морају добро да свирају клавир, без обзира који су инструмент одабрали. Њега ће у музици наследити син Љев. Али отац не држи часове свом сину.

– Не могу да изађем накрај са њим. Уче га други професори, моје колеге. И не вежбамо заједно. Он у једној, а ја у другој соби. Срећом, имамо велики стан. Добар живот у Украјини за доброг музичара. Моја жена, ето, не мора да ради. Ја радим, она иде у шопинг – шали се Иван Кучер.

У Крагујевцу је, каже, „стекао доста пријатељи”. Према сопственом признању, са њима воли да иде у кафану. У кафанама је, вели он, и научио српски. „Уз ракију и ћевапе, ја учио српски. Извините ако сам негде погрешио.”