Јагош и позоришни вирус

Нико још не верује да нас је напустио Јагош Марковић и да је театарски свет постао још више пуст. А могао је још много да нам дарује… Говорио је да боли оно што се не уради, тако би мене болело да нисам за њега нанизала ове речи. Тридесет година смо сарађивали, често је инсистирао да баш ја фотографишем представе. Исти гром, занесеност, љубав према театру нас је ударио. Да ме уважава и да му је стало до добре фотографије, то сам знала, али да је 2006. љубио моју фотографију на насловној страни програма, који тек што је стигао из штампе за „Госпођу министарку”, и викао како чудо треба урамити, сазнах тек на дан Јагошеве сахране од тадашњег директора драме Жељка Хубача. То ме потресло, али и уверило да је срећа била бити у његовом јату.

Много фасцинантних фотографија се изродило, јер је Јагош имао рафинирани ликовни укус и непогрешиво око за боје, хармонију… Да је био сликар, био би комбинација Гогена, Боша, пуно колорита и детаља. Сцена му је често окупана најсјајнијим светлом. Кад се томе додају сценографија Табачког, костими Божане Јовановић, којој је био веран докле год је она могла да ради, и најважније, лица глумаца у ватромету гримаса, израза, мимике, смеха, суза, туге, јада, запитаности, лудила, вриска… И много неочекиваних ситуација које заправо и нису неочекиване, јер је то Јагош. Министарка, Рада Живковић која лети, Пеца Ејдус који виси на лустеру, Олга Одановић по којој пада тона  кукуруза и сена, примадона Јадранка пева у кади, Дејан Луткић претворен у змију, живи коњ у представи „Дом Бернарде Албе”, рже на сав глас, а глумице беспрекорне, као да није ту, па онда мокри глумци, окупани хладном кишом… Сека, Олга, Дугалић, Тривалић, Кубура, сви који су радили са њим пристајали су на све, у вртлогу емоција, страсти, усхићења, зачараности.

Празник је био радити с Јагошем, умео је да заведе сараднике бомбастичном енергијом, да поштује свачији рад у позоришном ланцу, да похвали од срца добар резултат и да се расплаче од среће. Његова радост стварања, поштовање и опчињеност театром били су прелазни! Сви ми који смо заражени вирусом званим Јагош, тешко ћемо наћи лек. Не треба га ни тражити. Ово је емотивна болест коју треба ширити по све хладнијим позориштима.

Заражена сам „Јагош вирусом” дефинитивно 1995, од култне „Кате Капуралице” рађене у сомборском позоришту. Путовали смо с Муцијем, у малом „југу” где је Јагош већ почео темпераментно да режира. Аутомобил се распадао од његовог скакања, радости, идеја…

Знао је да ће направити чудо. И би чудо. На првом гостовању „Кате Капуралице” у Атељеу 212, делиријум какав никад пре ни после није виђен у позоришту. Дуги аплаузи, усхићена Мира Ступица, сузе, смех, аплауз, бацање цвећа с балкона, глумци плачу на сцени, публика вришти, лупа ногама о под… Те вечери је било јасно да се родио геније.

Клањао се глумцима и публици. Волео је то. После није

било лако наставити, осећао је велику одговорност. Као сваког интелигентног човека и ствараоца мучила га је сумња, али навирале су идеје и страсно је наставио даље с несмањеном жестином, радозналошћу и љубављу према театру, глумцима, сарадницима. Раскошне представе се нижу… Говорница, Скуп, Породичне приче, Др, све до Сумрака богова, Магбета… Сећам се „Декамерона – дан раније”... Видевши фотографије представе настале ту, у Будви, викао је како изгледају као уље на платну, како сам ја Паја Јовановић, а у ствари он је бојио представе најделикатнијим нијансама, рај за фотографисање.

Потресала га је лепота, као и мене, узбуђивало га оно што

носи снагу… Тако смо Рада Живковић, он и ја плакали над програмом за представу „Госпођа министарка”.

Сузе среће, заједничког стварања и преплет различитих уметности. Све је то Јагош паковао хармонично и упечатљиво. Сви су се у његовом крилу осећали вољеним и потребним: глумац, сценограф, композитор, костимограф, фотограф, декоратер, лектор, суфлер… Сад смо, многи, остали као ожалошћена породица… У хладном свету влада други вирус – вирус отуђења, а многи ће остати с Јагошевим емотивним, па докле издржимо без лека…

Уметнички фотограф