Последњи земунски Мохиканац за тоцилом

Свако би помислио да у оволиком Београду све може да се наоштри, изоштри и избруси – вид, глас, реч, слика, став, памћење, брзина... Да, све се да дотерати и угланцати, осим – ножева, маказа и коса! Али не зато што модерни ножеви или маказе остају заувек бритки, већ због тога што у престоници постоји само једна оштрачка радња! Скрасила се у Змај Јовиној улици, под сенкама Светониколајевске цркве надомак земунске пијаце уочи последњег рата. Доселила се из Бријанове, данас Улице Драгослава Јовановића која Стари двор дели од „остатка града”.

А као јуче да је било кад су београдским улицама бар једном недељно промицали мајстори потпасани плавим кецељама, гурајући гломазне сандуке на точковима од бицикла са тоцилима одозго и великом дрвеном педалом одоздо која их је покретала, па муштеријама певајући најављивали услуге оштрења ножева, маказа и разног дрводељачког алата. А онда их је пораст стандарда разјурио, а гвожђарско-сваштарским радњама донео процват.

Једина је и на прометном месту, али газда Дејан најчешће докон седи пред радњом и пијуцка кафу.

– Имам сталне муштерије, махом старије људе који су упамтили да и нови, фабрички ножеви пре употребе, ма чему били намењени, морају под тоцило – објаснио је збуњеним радозналцима.

 – Млађи још верују да се тупи ножеви бацају и да се купују нови, што је прилично скупо незнање, али није на мени да их саветујем, јер би ме то неодољиво подсећало на призоре из оне Змајевe песме „Циганин хвали свога коња”!

Тесна радња је ту још од 1936. године. Утемељио је Шиме Тоншић, бодул са Раба, који је оштрачки занат почео да изучава у Осјеку, али је због већ затегнутих хрватско-српских односа пребегао у Београд, па шегртовао код неких мајстора Јевреја на Дорћолу, у Дубровачкој улици. Исти посао је баштинио син Марко, а преко њега и унук Дејан.

За Шиметом је дошао и брат Бошко, који је отворио оштрачку радњу у Панчеву, а за њима још један рођак који се скрасио у Земуну, у авлији неког здања у Главној.

Иначе, Дејан је раније био запослен у Југословенском аеро-транспорту!

– Добро ми је ишло у Јатовој техници, плата ми је била солидна. Купио сам од ње добар мотоцикл и постао заклети бајкер, али осећао сам обавезу да наставим с породичном традицијом – уздахнуо је. – Само, имам три ћерке и сумњам да би нека наставила са овим послом, али можда наговорим неког од будућих зетова, јер са оштрењем, ако није раскалашан, може веома пристојно да се живи. Можда и пристане, ко зна?

Осим што их оштри, он ножеве и прави као непоновљива уметничка дела, али их не продаје већ само додаје својој колекцији металних, махом бронзаних минијатура која буди радозналост сваког ко му крочи у радњу.

– Својевремено смо направили удружење мајстора старих заната, у којем су се окупиле јорганџије, ковачи, опанчари, ћилимари, роштиљџије... уз једног оштрача – насмејао се.

– Назвали смо удружење „Старизанати”. У то време су се овде одржавали Дани европских старих заната, ставили су нас у проспект да се нахвале, и доцније су нас заборавили. Али кад сам и ја стигао на ред, испоставило се да је оштрење – услужна делатност?! Тако сам се посветио и производњи, прављењу ножева што је постало страст која ме све време тресе – прича Дејан.

С поносом је показао неколико „комада” из колекције, са дршкама од јеленског рога и са сечивима од прекаљеног челика, бриткијим од жилета, па радознало посматрао реакцију задивљених гостију.

Ипак, највеће изненађење је било што је са свим муштеријама, свеједно на годину производње, био на „ти”, као да се познају из локалне крчме?!

Уместо објашњења, засмејао се, па тек кад се мало примирио објаснио „случај”.

– Вероватно сте опазили ону срдачну старицу малочас? Е, с њом сам на „ти” одувек, јер је она сестра близнакиња моје покојне бабе. Тако ми штитимо наше породично порекло.