Poslednji zemunski Mohikanac za tocilom

Svako bi pomislio da u ovolikom Beogradu sve može da se naoštri, izoštri i izbrusi – vid, glas, reč, slika, stav, pamćenje, brzina... Da, sve se da doterati i uglancati, osim – noževa, makaza i kosa! Ali ne zato što moderni noževi ili makaze ostaju zauvek britki, već zbog toga što u prestonici postoji samo jedna oštračka radnja! Skrasila se u Zmaj Jovinoj ulici, pod senkama Svetonikolajevske crkve nadomak zemunske pijace uoči poslednjeg rata. Doselila se iz Brijanove, danas Ulice Dragoslava Jovanovića koja Stari dvor deli od „ostatka grada”.

A kao juče da je bilo kad su beogradskim ulicama bar jednom nedeljno promicali majstori potpasani plavim keceljama, gurajući glomazne sanduke na točkovima od bicikla sa tocilima odozgo i velikom drvenom pedalom odozdo koja ih je pokretala, pa mušterijama pevajući najavljivali usluge oštrenja noževa, makaza i raznog drvodeljačkog alata. A onda ih je porast standarda razjurio, a gvožđarsko-svaštarskim radnjama doneo procvat.

Jedina je i na prometnom mestu, ali gazda Dejan najčešće dokon sedi pred radnjom i pijucka kafu.

– Imam stalne mušterije, mahom starije ljude koji su upamtili da i novi, fabrički noževi pre upotrebe, ma čemu bili namenjeni, moraju pod tocilo – objasnio je zbunjenim radoznalcima.

 – Mlađi još veruju da se tupi noževi bacaju i da se kupuju novi, što je prilično skupo neznanje, ali nije na meni da ih savetujem, jer bi me to neodoljivo podsećalo na prizore iz one Zmajeve pesme „Ciganin hvali svoga konja”!

Tesna radnja je tu još od 1936. godine. Utemeljio je Šime Tonšić, bodul sa Raba, koji je oštrački zanat počeo da izučava u Osjeku, ali je zbog već zategnutih hrvatsko-srpskih odnosa prebegao u Beograd, pa šegrtovao kod nekih majstora Jevreja na Dorćolu, u Dubrovačkoj ulici. Isti posao je baštinio sin Marko, a preko njega i unuk Dejan.

Za Šimetom je došao i brat Boško, koji je otvorio oštračku radnju u Pančevu, a za njima još jedan rođak koji se skrasio u Zemunu, u avliji nekog zdanja u Glavnoj.

Inače, Dejan je ranije bio zaposlen u Jugoslovenskom aero-transportu!

– Dobro mi je išlo u Jatovoj tehnici, plata mi je bila solidna. Kupio sam od nje dobar motocikl i postao zakleti bajker, ali osećao sam obavezu da nastavim s porodičnom tradicijom – uzdahnuo je. – Samo, imam tri ćerke i sumnjam da bi neka nastavila sa ovim poslom, ali možda nagovorim nekog od budućih zetova, jer sa oštrenjem, ako nije raskalašan, može veoma pristojno da se živi. Možda i pristane, ko zna?

Osim što ih oštri, on noževe i pravi kao neponovljiva umetnička dela, ali ih ne prodaje već samo dodaje svojoj kolekciji metalnih, mahom bronzanih minijatura koja budi radoznalost svakog ko mu kroči u radnju.

– Svojevremeno smo napravili udruženje majstora starih zanata, u kojem su se okupile jorgandžije, kovači, opančari, ćilimari, roštiljdžije... uz jednog oštrača – nasmejao se.

– Nazvali smo udruženje „Starizanati”. U to vreme su se ovde održavali Dani evropskih starih zanata, stavili su nas u prospekt da se nahvale, i docnije su nas zaboravili. Ali kad sam i ja stigao na red, ispostavilo se da je oštrenje – uslužna delatnost?! Tako sam se posvetio i proizvodnji, pravljenju noževa što je postalo strast koja me sve vreme trese – priča Dejan.

S ponosom je pokazao nekoliko „komada” iz kolekcije, sa drškama od jelenskog roga i sa sečivima od prekaljenog čelika, britkijim od žileta, pa radoznalo posmatrao reakciju zadivljenih gostiju.

Ipak, najveće iznenađenje je bilo što je sa svim mušterijama, svejedno na godinu proizvodnje, bio na „ti”, kao da se poznaju iz lokalne krčme?!

Umesto objašnjenja, zasmejao se, pa tek kad se malo primirio objasnio „slučaj”.

– Verovatno ste opazili onu srdačnu staricu maločas? E, s njom sam na „ti” oduvek, jer je ona sestra bliznakinja moje pokojne babe. Tako mi štitimo naše porodično poreklo.