Бајковита путовања изгубљених душа

Грчка представа „Збогом, Линдита” аутора Марија Банушија донела је емотивне, снолике и поетски изражајне одблеске смрти и суочавања са њом. Невербална сценска радња која се гради кроз спој покрета тела девет извођача, дирљиве музике и атмосферичних звучних кулиса, као и сугестивних симболичких призора, исписује различите етапе у прихватању смрти и смртности, од неутешног плача, преко тихе патње недостајања, до утехе у заједништву са ближњима. Аутори и публика пролазе кроз различите вртлоге осећања, сценски призори нас враћају на лична искуства бола губитка, сећања на крхкост душе у тренуцима неминовности прихватања празнине, као и на постепено налажење снаге и вере у прихватању неизбежног. Сцене неминовности живљења у том транзитном добу, суочавања са смрћу, времену бесвесности, приказане су кроз ситуације понављања ситних кућних послова, од усисавања до пажљивог слагања одеће, особених ритуала који смирују бол и пружају необичну утеху.

У Банушијевој представи се губи граница између видљивог и невидљивог света, мртви и живи деле заједнички простор, што се може разумети као израз идеје вечности духа, или непостојања стварне смрти. Наши преци остају да живе са нама, у сећањима и сновима, као ирационалне твари, као духови који нас пуне снагом у суочавању са временом без њих. Њихов вечан живот у представи се обликује кроз призоре ритуалне бриге о телу покојника, прво купања, конкретног и симболичког чишћења нагог тела у води која спира земљу, симболичке талоге греха. У томе пажљиво учествују сви актери, откривајући снажну, физички опипљиву потребу да се остане у близини душе која нас је напустила. Ритуал опраштања се наставља кроз пресвлачење мртвог тела и стављање маске, могуће визуелизације преласка у другу димензију постојања, а затим и кроз уношење букета цвећа и паљење тамјана, поступке који заокружују процес испраћаја покојника у други свет.

Сценску игру карактеришу хипнотички, успорени покрети тела извођача који одговарајуће преносе осећање одсуства, бестелесности у патњи. Позорница је нежно посута пригушеним траговима светлости, што игра важну улогу у грађењу надреалне, фантазмагоричне атмосфере, кључног састојка у емотивном доживљају ове необично упечатљиве представе.

Магична визуелност, сновитост и чудноватост сценских призора карактерише и шведску представу „#Jeanne”, насталу према тексту Иване Сајко, у режији Ање Суше (сценографија и костим Хелга Бумш). Бајковита и вишезначна приповест о побуњеној девојци Жани и њеном отпору против агресивног капитализма који је расцепио друштво утврђујући неправедан систем вредности, између осталог прати Жанин пут преко залеђеног језера, у други, богати део света, са жељом да помогне овој страни, сиромашнима и обесправљенима.

Сценски свет је у основи злокобан и дистопичан, глумци са језивом веродостојношћу граде ликове отуђених, празних људи, смрвљених због изневерених идеала, сподоба осуђених на живот који није њихов, љуштура без духа. Радња је одређена хладноћом и тамним апсурдом, из кога се повремено пробијају трагови комичности, у специфичним стендап призорима, када актери на микрофонима изражавају бунт против капитализма који је планету довео пред врата апокалипсе. Ова сабласна слика света свакако јесте критички изражајна, у погледу отпора према кошмарима наше цивилизације, и изгубљености наших тела у мрежама виртуелне стварности.

Радња је дубоко фрагментизована, често херметична, препуна референци које нису увек природно уклопљене у целину, што отежава буђење истинског гледаочевог доживљаја, и последичну катарзу. Посматрамо радњу, али не успостављамо са њом личнију, јачу везу; поетске вредности текста које назиремо, губе се у низу разнородних асоцијација, на сцени уобличених различитим поступцима, без природнијег јединства стила. Између осталог су укључени делови из Би-Би-Сијевог серијала „Планета земља”, изговорени на енглеском језику, текстови које чујемо у оригиналној верзији наратора Дејвида Атенбороуа, док им глумци на сцени дају тело, отварајући уста у складу са емитованим речима. Висок степен театрализованог апсурда ових сцена је извођачки неспорно вешт, и такође има известан комичан ефекат, због зачудности решења, али у целини нема чвршће оправдање, односно истинскију уклопљеност у ткиво представе. Сличан је случај са увођењем врло театралног извођења фрагмента Шилерове драме „Девица орлеанска”, делом на немачком језику, а делом на француском, који изговара Жана, чији се отпор у више наврата пореди са храброшћу Јованке Орлеанке, хероине која је такође страдала у борби за бољи свет.