Bajkovita putovanja izgubljenih duša

Grčka predstava „Zbogom, Lindita” autora Marija Banušija donela je emotivne, snolike i poetski izražajne odbleske smrti i suočavanja sa njom. Neverbalna scenska radnja koja se gradi kroz spoj pokreta tela devet izvođača, dirljive muzike i atmosferičnih zvučnih kulisa, kao i sugestivnih simboličkih prizora, ispisuje različite etape u prihvatanju smrti i smrtnosti, od neutešnog plača, preko tihe patnje nedostajanja, do utehe u zajedništvu sa bližnjima. Autori i publika prolaze kroz različite vrtloge osećanja, scenski prizori nas vraćaju na lična iskustva bola gubitka, sećanja na krhkost duše u trenucima neminovnosti prihvatanja praznine, kao i na postepeno nalaženje snage i vere u prihvatanju neizbežnog. Scene neminovnosti življenja u tom tranzitnom dobu, suočavanja sa smrću, vremenu besvesnosti, prikazane su kroz situacije ponavljanja sitnih kućnih poslova, od usisavanja do pažljivog slaganja odeće, osobenih rituala koji smiruju bol i pružaju neobičnu utehu.

U Banušijevoj predstavi se gubi granica između vidljivog i nevidljivog sveta, mrtvi i živi dele zajednički prostor, što se može razumeti kao izraz ideje večnosti duha, ili nepostojanja stvarne smrti. Naši preci ostaju da žive sa nama, u sećanjima i snovima, kao iracionalne tvari, kao duhovi koji nas pune snagom u suočavanju sa vremenom bez njih. Njihov večan život u predstavi se oblikuje kroz prizore ritualne brige o telu pokojnika, prvo kupanja, konkretnog i simboličkog čišćenja nagog tela u vodi koja spira zemlju, simboličke taloge greha. U tome pažljivo učestvuju svi akteri, otkrivajući snažnu, fizički opipljivu potrebu da se ostane u blizini duše koja nas je napustila. Ritual opraštanja se nastavlja kroz presvlačenje mrtvog tela i stavljanje maske, moguće vizuelizacije prelaska u drugu dimenziju postojanja, a zatim i kroz unošenje buketa cveća i paljenje tamjana, postupke koji zaokružuju proces ispraćaja pokojnika u drugi svet.

Scensku igru karakterišu hipnotički, usporeni pokreti tela izvođača koji odgovarajuće prenose osećanje odsustva, bestelesnosti u patnji. Pozornica je nežno posuta prigušenim tragovima svetlosti, što igra važnu ulogu u građenju nadrealne, fantazmagorične atmosfere, ključnog sastojka u emotivnom doživljaju ove neobično upečatljive predstave.

Magična vizuelnost, snovitost i čudnovatost scenskih prizora karakteriše i švedsku predstavu „#Jeanne”, nastalu prema tekstu Ivane Sajko, u režiji Anje Suše (scenografija i kostim Helga Bumš). Bajkovita i višeznačna pripovest o pobunjenoj devojci Žani i njenom otporu protiv agresivnog kapitalizma koji je rascepio društvo utvrđujući nepravedan sistem vrednosti, između ostalog prati Žanin put preko zaleđenog jezera, u drugi, bogati deo sveta, sa željom da pomogne ovoj strani, siromašnima i obespravljenima.

Scenski svet je u osnovi zlokoban i distopičan, glumci sa jezivom verodostojnošću grade likove otuđenih, praznih ljudi, smrvljenih zbog izneverenih ideala, spodoba osuđenih na život koji nije njihov, ljuštura bez duha. Radnja je određena hladnoćom i tamnim apsurdom, iz koga se povremeno probijaju tragovi komičnosti, u specifičnim stendap prizorima, kada akteri na mikrofonima izražavaju bunt protiv kapitalizma koji je planetu doveo pred vrata apokalipse. Ova sablasna slika sveta svakako jeste kritički izražajna, u pogledu otpora prema košmarima naše civilizacije, i izgubljenosti naših tela u mrežama virtuelne stvarnosti.

Radnja je duboko fragmentizovana, često hermetična, prepuna referenci koje nisu uvek prirodno uklopljene u celinu, što otežava buđenje istinskog gledaočevog doživljaja, i posledičnu katarzu. Posmatramo radnju, ali ne uspostavljamo sa njom ličniju, jaču vezu; poetske vrednosti teksta koje naziremo, gube se u nizu raznorodnih asocijacija, na sceni uobličenih različitim postupcima, bez prirodnijeg jedinstva stila. Između ostalog su uključeni delovi iz Bi-Bi-Sijevog serijala „Planeta zemlja”, izgovoreni na engleskom jeziku, tekstovi koje čujemo u originalnoj verziji naratora Dejvida Atenboroua, dok im glumci na sceni daju telo, otvarajući usta u skladu sa emitovanim rečima. Visok stepen teatralizovanog apsurda ovih scena je izvođački nesporno vešt, i takođe ima izvestan komičan efekat, zbog začudnosti rešenja, ali u celini nema čvršće opravdanje, odnosno istinskiju uklopljenost u tkivo predstave. Sličan je slučaj sa uvođenjem vrlo teatralnog izvođenja fragmenta Šilerove drame „Devica orleanska”, delom na nemačkom jeziku, a delom na francuskom, koji izgovara Žana, čiji se otpor u više navrata poredi sa hrabrošću Jovanke Orleanke, heroine koja je takođe stradala u borbi za bolji svet.