Митске сцене на фотографијама Монике Булај

Трст – Волим да мислим о телу као о храму, ризници колективног сећања, оној која не лаже. У архаизму гестова можемо прочитати тајанствену мудрост једног народа, потрагу за ослобођењем кроз мудру употребу чула, каже Моника Булај, фотографкиња, репортерка и документариста, чија је изложба „Geografie sommerse” (Невидљиве географије) трајала до недавно у простору „Magazzino dele idee” у Трсту, недалеко од градског шеталишта уз море.

Необично сугестивне, дубоко мисаоне, на моменте са таквим контрастима да подсећају на уљане слике, фотографије Моникe Булај говоре о њеним путовањима која трају од 1985. и на којима трага за истинским људским особинама у сваком човеку, ма где он живи и без обзира у ког бога верује. Више од сто фотографија, које су биле поређане у неколико ниша и у дугим ходницима тршћанског излагачког простора са одређеном динамиком у црно-белој техници и колору, дирљиво говори „о малим световима које медији увек игноришу”, како каже ауторка и кустоскиња ове поставке Моника Булај. Фотографије су биле поређане тако да посетиоце уводе у причу о људима и њиховим навикама и животима са различитих меридијана, а опет на такав начин да показују сличност међу њима.

Ауторка је путујући документовала друштвене прилике најслабијих слојева земаља које је посетила: од источне Европе, Кавказа, Блиског истока, Африке, Иранске висоравни, Централне Азије, Русије, Авганистана, Хаитија или са Кубе. Фотографије Монике Булај сведоче о прогоњеним мањинама у Авганистану и Пакистану, хришћанима Истока, суфијским господарима од Магреба до Индије, шаманима древне Бактрије, тибетанским номадима, гностичким сектама са планина Загрос.

Моника Булај је студирала филологију на Универзитету у Варшави, где је рођена и похађала курсеве антропологије, филозофије и теологије. Студирала је позориште и плес. Глумица је и позоришна редитељка. Пише на италијанском и пољском. Режирала је и писала сценарије за документарне филмове. Објавила је бројне књиге.

Неке од фотографија садрже готово митске сцене и говоре о тражењу лепоте и на најмрачнијим местима у свету.

– Оно што сада радим је нешто једноставно, готово детињасто: скупљам крхотине великог разбијеног огледала, милијарде крхотина, некохерентних фрагмената, комадића, атома, можда и цигле из Вавилонске куле. Можда је то оно што фотограф може да уради, да скупи делове мозаика који никада неће бити потпуни, да их постави у ред који се чини исправним или можда једино могућим, сањајући целу слику света, која можда негде постоји, или можда је постојала а потом се изгубила, као Адамов језик ‒ истакла је Моника Булај у каталогу изложбе, која се не заборавља лако.