Традиција и туризам

Рајачке пивнице у реконструкцији и изградњи представљају мало огледно подручје на којем се одигравају појаве које угрожавају традицију и идентитет виноградара ако се не контролишу изградња и реконструкција, које према циљу пројекта „ЕУ за културно наслеђе и туризам” иду у сврху неговања традиција и унапређивања туризма. Често су ове две појаве у сукобу ако се унапређивањем туризма разруши или избрише сећање на прошлост и традиције (најбољи пример је Златибор).

Може се догодити да реконструкцијом и изградњом Рајачких пивница и променом њихове намене од винских подрума у којима је искључиво „живело” вино, настану куће у којима ће боравити туристи. Тада ће се оне претворити у куће с димњацима. Уместо да кад дођете до Рајачких пивница осетите мирис комине и вина у коктелу са свежим ваздухом из храстових шумарака који их окружују, осетићете мирис из канализације која на функционише најбоље (није још саграђена, али је у плану), на простору који нема клозета и ђубришта. Јер, стари људи, због пивничке хигијене, подигоше своје пивнице далеко од села, на чистом месту, где нема људи и стоке који простор на којем живе загађују разним врстама нечистоћа, стварајући разне врсте еколошких неподобности, не само за себе, већ и за вино.

Може се догодити да у нереду који би могао да настане реконструкцијом и изградњом, на месту реда који постоји у бајковитом насељу које су стари зидари изградили у духу виноградарских традиција, једног дана не разликујемо вино од воде, ни сирће од ракије. Постоји могућност да се овим активностима које треба највише да иду у корист унапређивања туризма, делује тако да буду уништене виноградарска и винарска култура старих Рајчана и дух Рајачких пивница, да се избрише из сећања традиција виноградарства, производње грожђа и неговања вина и разруши памћење о њој, рушећи идентитет и Рајачких пивница и Рајчана.

Ако се то догоди, онда све што се сада ради и што личи на напредак и изгледа одлично, може да изгуби смисао и да не оствари циљ Пројекта „ЕУ за културно наслеђе и туризам”.

Идентитет неке заједнице стиче се из најранијег детињства: у породици, у школи, кроз дружење... Ако погледамо шта се сада ради на Рајачким пивницама, много шта открива да се не иде правим путем. Приредбе које се одржавају под видом традиционалних активности, као обележавање Св. Трифуна, празника виноградара, или берба грожђа, садрже у својим програмима више модерног него традиционалног, а модерни грађевинари склони су да раде по упутствима оних који их плаћају, онако како власници пивнице желе да она изгледа и да служи новој сврси коју они желе да има. Иако су им пред очима многи детаљи из остварења у зидању старих зидара, који су највећи број данашњих пивница сазидали током 19. века, као и могућност да их опонашају. Уместо дрвета и камена повезаних лепком од беле земље умешене с јајима, камена боје меда који зрачи и привлачи својом топлином, они користе цемент помешан с кречом, хладним речним песком и гвожђем, који су груби, црне боје, хладни и одбијајући. И већ се појављују промашаји у изградњи од поменутог материјала, који деценијама неће моћи да се избришу.

Изградња и реконструкција Рајачких пивница наставиће се кроз обнављање тендера за средства. Зато би било добро да се сада велика пажња посвети избору пројектаната који су склони традиционалним решењима у архитектури, па да они праве пројекте реконструкције и изградње Рајачких пивница. А градњу треба свакодневно надзирати, јер су грешке у камену и бетону најтрајније и неотклоњиве.

Др Петар Пауновић,
Рајац