​Шумадинство

Ушушкана насред Србије, са снопом омањих планина, стотинак брежуљака и неколико река, Шумадија је мања од Андалузије или Бретање. По површи је скромнија од Архангелске области у Русији или Тесалије на југу Балкана, али по збиру судбинских догађаја у узбурканој историји, Шумадија надвећава распоне многих европских регија и покрајина. Кад се у размишљању скрене према прошлости, не ни тако далеко уназад, Шумадија се прикаже као велика мајка која не престаје да рађа и одгаја, док истовремено оплакује своју раније изгубљену чељад.

Па опет, буне и устанци нису прво лице Шумадије. Здравих живаца, јаке воље и неукротиве упорности и жилавости, њена је нарав тиха и трпељива, исткана од чекања и искушења. Радије савија удове трпећи драмлију и камџију, док на плећима придржава мртве и израњављене. И трпи, све док се, као ватрене очи велике аждаје не саставе громови изнад Тополе и Раче, док не заштекће шумска звер, сторука и стоглава.

Фебруар је, у четвртој години 19. века, анадолски сахибија лежи у постељи на Калемегдану и сања тежак сан. Шумадија се умирила, притајила. Спрема се устанак. Нико не спава. Ни кокот се не оглашава на прве стреле јутра. Пада дубок снег, на Сретење. Као давно пред Термопиле, три стотине Шумадинаца је стигло у Орашац. Дрхти камен на Опленцу. Тресе се рудна жила у дубинама и страшња језди ка Београду, љуљајући све четири капије.

Седам сати удара, Бејоград се јотвара...

И Други српски устанак против османске невоље избио је у Шумадији, у таковском забрану. Из примирених моравских удолина искочили су огњевити динарци и натерали београдског пашу да једанаест година не промоли главу изван тврђаве. Наставило се српско-турско војевање и балкански ратови. Све се кретало кроз Шумадију, долином Мораве, Царским друмом према Солуну и Цариграду. Избио је и Велики рат и извукао дивизије из касарни. У лето 1915. у Потсдаму развијена је мапа Балкана. Кајзер се прво беше намрштио, а затим засмејао кврцнувши ноктом по карти на месту где је писало Schumadien. Док је Макензен пролазио Пожаревац, кроз путељке Шумадије, кроз њене долине и теснаце, као пред навалом вреле лаве вулкана, склањала се нација у повлачењу према заслањеним јонским обалама.

После четири године, тамо далеко, спрема се пробој Солунског фронта. Свиће, 14. септембра 1918. године. Јутарња тама ишчезава у праменовима од Кукуша према Добром пољу. Испред више од седам стотина хиљада војника, тачно у пет сати ујутро, прва се из шанаца подигла Шумадијска дивизија и полетела у јуриш. Пала је Безимена коса, попуцали су бугарски положаји на Западном Ветернику. Шумадинци су пошли својим кућама.

„Погледајте, господо, оне мале беле кућице које одасвуд извиру из шљивара – у њима живе прави суверени Србије, Serbische helden, зато је овако јуначки бране”, изговорио је Фон Макензен у свом штабу, а потом исто урезао у стену на Топчидеру...

Са инстинктом снаге и независности

Октобар је најтужнији месец у Шумадији. Једно поратно покољење тек је било стасало. Обраше се виногради, веје лишће у шумама, златно и црвено. Југословенски и српски краљ је убијен. Оплакују га на Опленцу и у крипту полажу Шумадинци, ратари, земљаци из Тополе. Заросило је око Мораве, магла не попушта. Само седам година касније, у октобру, Вермахт је стрељао Шумадију. Аустријанац из Штајерске, генерал Франц Фридрих Беме пуцао је у хиљаде Шумадинаца. У ђаке и децу. Шумадија је преживела. Доста су свету једне Шумарице.

Сачињена од горе, воде и пропланака, дом је Шумадинаца, људи здравога разума и тачне мере и смисла за стварност. Слободољубиви шумадијски човек је дружељубив и искрен, распеван и у својој земљоделачкој безбрижности, са инстинктом снаге и независности. Кад пише о Шумадинцима, Јован Цвијић каже да су то рођаци природе, изоштрених чула, што и по дубокој ноћи нађу једни друге у великим шумама. Тешко онима, наставља Цвијић, који истичу своје особине, тешко насртљивцима и сујетнима, онима који хоће своје себичне тежње да маскирају узвишеним побудама. Тешко претенциознима без духа и без културе који хоће да преваре друге. Ниједном од ових недостатака Шумадинац неће учинити милост и прогледати му кроз прсте.

Шумадијa je у варошима другачија од оне у селима и пустолинама. За опис Шумадије, стога није вредно свраћати у градове. Ни у Крагујевац. Њено је биће у селима, у предвечерјима. Шумадинство, то је посебна вера... У земљу и породицу, у стоку и ливаду, у извор-воду и пушку. Шумадинац је и пијанац, ракијаш. Не ретко кавгаџија и кабадахија. Воли и пиво, али је шљивовица увек при руци. И док је шљива скоро па свето дрво, шљивовица је одавно светиња. У веће празнике спада и свињокољ. Почиње жустрим вијањем за животињом која предосећа крај, наставља макљажом ножевима и сатарама, а завршава грубо испеченим месом, уз погачу, лук и туршију. За то време, пије се ракија. Шумадинци нису гастрономи. Шумадија и нема своју кухињу. Нико и не мари због тога. Док је печења.

Кад се осмотри на мапи, налик је великом разлисталом и насмејаном срцу. Шумадија је све што се у Србији никада није доводило у питање. И смисао, и идеја живота, и замисао рајског перивоја, на концу. И друго. Шумадија је птица и девојка, винова лоза и ливада, летња киша и песма у предвечерје, сејачица на пољу, оштра коса на росној трави, пушка и мелем на убоју. И Крагујевац.

Тајна, откровење и прибежиште

А у Краљеву, свака улица и градска стаза, сви тротоари, воде ка Спомен-парку: Замислимо људе под Грдичком косом / С јединим животом, украј свога града / Па јесен, октобар, што зацакли росом... како каже песник. Опусте баште и цвећаре, свијају се букети, свака је круница њима посвећена, недужним суграђанима, сто за једнога... Идем и данас, четрнаестог дана октобра, ћутке, од Ибра преко Трга српских ратника, па преко пасареле, до подно Грдичке косе. Био сам дечак, сећам се, некада су се отварале фабричке капије Фабрике вагона, Јасена и Магнохрома и хиљаде и хиљаде радника излазиле су из прве смене, и мајка с колегама из лакирнице, тихо, у мимоходу, правац ка лагеру. Преко уских дечачких рамена, гледао сам у комшије и рођаке, Шумадинце на поклоњењу, с букетима каранфила угаситог пурпура, са сузама на реверима плавих радничких мантила. Нема данас радника, ни стотину, али доћи ће присутни грађани, унуци и потомци. Тешко је пуцати у Шумадију.

Шумадија је спокој, колевка и хранитељица Србије. Чује се како зуји, шуми и милује. Снажна, као млада девојка, са златастим пшеничним венцем око главе, обилата као мајски пљусак који на радост роси засејана поља. Шумадија је живо биће што на глави носи дворогу капу од Космаја и Авале. Док спава и сања, развођа Мораве се утишају, па воде клизе у мимоходу, из једне у другу. Брежуљци и планине се збију у стада, шуме се притаје.

Шумадија је и тајна, и откровење, и прибежиште. И Добрица Ерић.  Шумадија храни и ублажава, поји и успављује. Шумадија не разочарава.