​Šumadinstvo

Ušuškana nasred Srbije, sa snopom omanjih planina, stotinak brežuljaka i nekoliko reka, Šumadija je manja od Andaluzije ili Bretanje. Po površi je skromnija od Arhangelske oblasti u Rusiji ili Tesalije na jugu Balkana, ali po zbiru sudbinskih događaja u uzburkanoj istoriji, Šumadija nadvećava raspone mnogih evropskih regija i pokrajina. Kad se u razmišljanju skrene prema prošlosti, ne ni tako daleko unazad, Šumadija se prikaže kao velika majka koja ne prestaje da rađa i odgaja, dok istovremeno oplakuje svoju ranije izgubljenu čeljad.

Pa opet, bune i ustanci nisu prvo lice Šumadije. Zdravih živaca, jake volje i neukrotive upornosti i žilavosti, njena je narav tiha i trpeljiva, istkana od čekanja i iskušenja. Radije savija udove trpeći dramliju i kamdžiju, dok na plećima pridržava mrtve i izranjavljene. I trpi, sve dok se, kao vatrene oči velike aždaje ne sastave gromovi iznad Topole i Rače, dok ne zaštekće šumska zver, storuka i stoglava.

Februar je, u četvrtoj godini 19. veka, anadolski sahibija leži u postelji na Kalemegdanu i sanja težak san. Šumadija se umirila, pritajila. Sprema se ustanak. Niko ne spava. Ni kokot se ne oglašava na prve strele jutra. Pada dubok sneg, na Sretenje. Kao davno pred Termopile, tri stotine Šumadinaca je stiglo u Orašac. Drhti kamen na Oplencu. Trese se rudna žila u dubinama i strašnja jezdi ka Beogradu, ljuljajući sve četiri kapije.

Sedam sati udara, Bejograd se jotvara...

I Drugi srpski ustanak protiv osmanske nevolje izbio je u Šumadiji, u takovskom zabranu. Iz primirenih moravskih udolina iskočili su ognjeviti dinarci i naterali beogradskog pašu da jedanaest godina ne promoli glavu izvan tvrđave. Nastavilo se srpsko-tursko vojevanje i balkanski ratovi. Sve se kretalo kroz Šumadiju, dolinom Morave, Carskim drumom prema Solunu i Carigradu. Izbio je i Veliki rat i izvukao divizije iz kasarni. U leto 1915. u Potsdamu razvijena je mapa Balkana. Kajzer se prvo beše namrštio, a zatim zasmejao kvrcnuvši noktom po karti na mestu gde je pisalo Schumadien. Dok je Makenzen prolazio Požarevac, kroz puteljke Šumadije, kroz njene doline i tesnace, kao pred navalom vrele lave vulkana, sklanjala se nacija u povlačenju prema zaslanjenim jonskim obalama.

Posle četiri godine, tamo daleko, sprema se proboj Solunskog fronta. Sviće, 14. septembra 1918. godine. Jutarnja tama iščezava u pramenovima od Kukuša prema Dobrom polju. Ispred više od sedam stotina hiljada vojnika, tačno u pet sati ujutro, prva se iz šanaca podigla Šumadijska divizija i poletela u juriš. Pala je Bezimena kosa, popucali su bugarski položaji na Zapadnom Veterniku. Šumadinci su pošli svojim kućama.

„Pogledajte, gospodo, one male bele kućice koje odasvud izviru iz šljivara – u njima žive pravi suvereni Srbije, Serbische helden, zato je ovako junački brane”, izgovorio je Fon Makenzen u svom štabu, a potom isto urezao u stenu na Topčideru...

Sa instinktom snage i nezavisnosti

Oktobar je najtužniji mesec u Šumadiji. Jedno poratno pokoljenje tek je bilo stasalo. Obraše se vinogradi, veje lišće u šumama, zlatno i crveno. Jugoslovenski i srpski kralj je ubijen. Oplakuju ga na Oplencu i u kriptu polažu Šumadinci, ratari, zemljaci iz Topole. Zarosilo je oko Morave, magla ne popušta. Samo sedam godina kasnije, u oktobru, Vermaht je streljao Šumadiju. Austrijanac iz Štajerske, general Franc Fridrih Beme pucao je u hiljade Šumadinaca. U đake i decu. Šumadija je preživela. Dosta su svetu jedne Šumarice.

Sačinjena od gore, vode i proplanaka, dom je Šumadinaca, ljudi zdravoga razuma i tačne mere i smisla za stvarnost. Slobodoljubivi šumadijski čovek je druželjubiv i iskren, raspevan i u svojoj zemljodelačkoj bezbrižnosti, sa instinktom snage i nezavisnosti. Kad piše o Šumadincima, Jovan Cvijić kaže da su to rođaci prirode, izoštrenih čula, što i po dubokoj noći nađu jedni druge u velikim šumama. Teško onima, nastavlja Cvijić, koji ističu svoje osobine, teško nasrtljivcima i sujetnima, onima koji hoće svoje sebične težnje da maskiraju uzvišenim pobudama. Teško pretencioznima bez duha i bez kulture koji hoće da prevare druge. Nijednom od ovih nedostataka Šumadinac neće učiniti milost i progledati mu kroz prste.

Šumadija je u varošima drugačija od one u selima i pustolinama. Za opis Šumadije, stoga nije vredno svraćati u gradove. Ni u Kragujevac. Njeno je biće u selima, u predvečerjima. Šumadinstvo, to je posebna vera... U zemlju i porodicu, u stoku i livadu, u izvor-vodu i pušku. Šumadinac je i pijanac, rakijaš. Ne retko kavgadžija i kabadahija. Voli i pivo, ali je šljivovica uvek pri ruci. I dok je šljiva skoro pa sveto drvo, šljivovica je odavno svetinja. U veće praznike spada i svinjokolj. Počinje žustrim vijanjem za životinjom koja predoseća kraj, nastavlja makljažom noževima i satarama, a završava grubo ispečenim mesom, uz pogaču, luk i turšiju. Za to vreme, pije se rakija. Šumadinci nisu gastronomi. Šumadija i nema svoju kuhinju. Niko i ne mari zbog toga. Dok je pečenja.

Kad se osmotri na mapi, nalik je velikom razlistalom i nasmejanom srcu. Šumadija je sve što se u Srbiji nikada nije dovodilo u pitanje. I smisao, i ideja života, i zamisao rajskog perivoja, na koncu. I drugo. Šumadija je ptica i devojka, vinova loza i livada, letnja kiša i pesma u predvečerje, sejačica na polju, oštra kosa na rosnoj travi, puška i melem na uboju. I Kragujevac.

Tajna, otkrovenje i pribežište

A u Kraljevu, svaka ulica i gradska staza, svi trotoari, vode ka Spomen-parku: Zamislimo ljude pod Grdičkom kosom / S jedinim životom, ukraj svoga grada / Pa jesen, oktobar, što zacakli rosom... kako kaže pesnik. Opuste bašte i cvećare, svijaju se buketi, svaka je krunica njima posvećena, nedužnim sugrađanima, sto za jednoga... Idem i danas, četrnaestog dana oktobra, ćutke, od Ibra preko Trga srpskih ratnika, pa preko pasarele, do podno Grdičke kose. Bio sam dečak, sećam se, nekada su se otvarale fabričke kapije Fabrike vagona, Jasena i Magnohroma i hiljade i hiljade radnika izlazile su iz prve smene, i majka s kolegama iz lakirnice, tiho, u mimohodu, pravac ka lageru. Preko uskih dečačkih ramena, gledao sam u komšije i rođake, Šumadince na poklonjenju, s buketima karanfila ugasitog purpura, sa suzama na reverima plavih radničkih mantila. Nema danas radnika, ni stotinu, ali doći će prisutni građani, unuci i potomci. Teško je pucati u Šumadiju.

Šumadija je spokoj, kolevka i hraniteljica Srbije. Čuje se kako zuji, šumi i miluje. Snažna, kao mlada devojka, sa zlatastim pšeničnim vencem oko glave, obilata kao majski pljusak koji na radost rosi zasejana polja. Šumadija je živo biće što na glavi nosi dvorogu kapu od Kosmaja i Avale. Dok spava i sanja, razvođa Morave se utišaju, pa vode klize u mimohodu, iz jedne u drugu. Brežuljci i planine se zbiju u stada, šume se pritaje.

Šumadija je i tajna, i otkrovenje, i pribežište. I Dobrica Erić.  Šumadija hrani i ublažava, poji i uspavljuje. Šumadija ne razočarava.