Јушченко уплетен у грузијску агресију

Недавни краткотрајни рат на Кавказу, окончан отцепљењем Јужне Осетије и Абхазије од остатка Грузије, могао би да однесе још једну жртву – украјинског председника Виктора Јушченка. Наиме, како је пренео московски лист „Известија“, у руке редакције доспели су документи који показују да је непосредно пред кавкаски сукоб Кијев масовно снабдевао оружјем режим Михаила Сакашвилија у Тбилисију. И то управо по налогу шефа украјинске државе. Да би невоља била већа, реч је о тајној операцији у којој је, самовољом Јушченка, нарушена и одбрамбена способност Украјине.

Мада је Москва од самог почетка бомбардовања јужноосетинске престонице Цхинвалија оптуживала Кијев да тајно наоружава армију Сакашвилија, истрага која је то и доказала доведена је до краја тек ових дана, када је специјална комисија Врховне раде (парламента) Украјине саставила комплетан списак свег украјинског наоружања достављеног Тбилисију у последњих 10 година. Из поменутог документа видљиво је да је ова војнотехничка сарадња нагло појачана после 2004. када је на крилима „револуције ружа“ Сакашвили дошао на власт.

И док је Кијев у предреволуционарном периоду Тбилисију углавном слао пиштоље, пушке и школске авионе, после политичких промена које је донела украјинска „наранџаста револуција“ пошиљке су „обогаћене“ тенковима, хеликоптерима, артиљеријским наоружањем... У 2007. кренуло се и корак даље – ка Грузији је кренуло шест сателитски навођених ракетних система „бук-М1“, 48 ракетних система „стрела“ и „игла“, тенкови Т-72, идентични онима који су натоварени на брод „Фаина“, отет пре неколико дана од стране пирата у непосредној близини Сомалије.

Почетком ове године украјинска „понуда“ Грузији проширена је вишецевним системима „шквал“ и „град“, помоћу којих је грузијска армија 8. августа покушала са земљом да сравни Цхинвали. Интересантно је да су у „избору“ поменутог наоружања активно учествовали амерички специјалисти. Ипак, још интригантније звучи податак да је систем „шквал“ још увек у експерименталној фази развоја и не налази се у стандардном наоружању украјинске армије. Очигледно, напад на јужноосетинску престоницу требало је да покаже његову праву вредност.

За украјинску јавност продаја наведеног наоружања могла би да се подведе под форму „добре трговине“ да не изазива и неке недоумице. Наиме, како стоји у извештају (писаном још 2005) Сергеја Бондарчука, генералног директора компаније „Укрспецекспорт“, а која директно одговара шефу државе, између осталог стоји и следеће: „У бојевом саставу Оружаних снага Украјине налази се 15 дивизиона ’бук-М1’ који су намењени за обезбеђивање најважнијих државних објеката. Њихово извођење из борбеног дежурства ослабиће способност противваздушне одбране да заштити поменуте објекте“. Сем тога, додаје Бондарчук, сервисирање поменутог комплекса у потпуности зависи од Русије, чиме је умногоме отежана његова продаја Грузији. Јушченко се, очигледно, није много обазирао на наводе директора „Укрспецекспорта“ и наредио је почетак процедуре за продају чак седам дивизиона „бук-М1“.

Јушченко је, по свој прилици, знао за припрему грузијске агресије на Јужну Осетију, пошто системима „бук“ не могу да управљају необучени војници, што опет значи да су њима морали да руководе украјински експерти. Тиме се Украјина и активно сврстала на страну агресора у кавкаском сукобу.

Нема сумње да ће политички противници искористити извештај специјалне комисије Врховне раде да из све снаге ударе по Јушченку. Прво, зато што је оружје продавао Грузији без икакве консултације са владом или парламентом, потом, зато што је угрозио одбрамбену способност земље и, на крају, стога што је Украјину у међународним релацијама довео у врло неугодан положај, што би могло веома негативно да се одрази и на њене аспирације за улазак у НАТО. Тешко је, наиме, веровати да ће земље које су се још у априлу на самиту западне војне алијансе у Букурешту изјасниле против брзог пријема Украјине и Грузије у своје редове после оваквог скандала бити благонаклоније.