Тридесет операција за четири године

Јагодина – Ни четири године пошто је преживео струјни удар од 25.000 волти, Урош Васић (21) из Јагодине није се потпуно опоравио. Да би санирао последице опекотина, до сада је имао 30 операција. Ваљало би да му се пресаде и тетиве на левој нози, које су оштећене 90 посто. Али како је његов отац Ненад без посла, а мајка Достана као певачица ради на Црногорском приморју, Урош не може ни да размишља о тако сложеном и скупом захвату. И мимо тога, предстоји му низ операција којима би ожиљци требало да се поравнају с кожом, како му не би отежавали покрете.
– Не знамо у којој иностраној болници најбоље раде пресађивање тетива, а немамо ни пара. Знам само да бих се после те операције препородио, јер би ми прсти на левој нози били исправљени, а задебљали ожиљци отклоњени, па бих могао нормално да ходам – каже нам Урош који је страдао 27. априла 2004. док је прелазио преко пруге: Волтин лук је повукао његов штап за пецање, практично га „возио“ 10 метара, а онда га бацио на колосек. Лекари који су га прегледали непосредно после удеса предвиђали су да су му избројани не дани, него – сати.
– Иако су опекотине трећег степена захватиле 75 посто мог тела, иако сам током петомесечног лечења имао 27 операција, две смртоносне сепсе и изгубио 40 килограма, борио сам се и успео да преживим. Било је и тренутака када сам пожелео да умрем, јер нисам могао да поднесем ужасне болове, али бих се сетио породице и настављао борбу – истиче Урош, који не само да је добио битку против смрти, већ се храбро ухватио у коштац и са животом: ванредно је завршио средњу електротехничку школу, верио се са Иваном (свадба ће бити до краја године), а нашао је и посао.
(/slika2)– Обијао сам многе прагове, сви су ме сажаљевали, али нико није хтео да ме запосли. Једино су ме као физикалца примили на три месеца у Кланици „Агрожив“. Иако трпим велике болове, јер моје ране не подносе хладноћу, покушавам да сакупим сваки динар не бих ли једног дана отишао на операцију ноге. Једно време сам и таксирао, али ми је пукао ожиљак, па сам престао – каже Урош.
– Не могу да опишем колико ми је тешко док га гледам како се мучи. Некада може да корача километрима, а некад после десетак корака почне да јауче од болова и не може да се ослони на леву ногу. Али, срећан сам што барем може потпуно да користи десну руку, коју су му бесплатно оперисали на приватној клиници „Ореа“ у Београду – са сузама прича нам Урошев отац Ненад.