Дорћолски скојевци Првог рејона

Најстарија и некад сиротињска периферија Београда примакла се центру, а њени староседеоци завршили по безличним насељима на ободу престонице да сањају о времену кад улазна врата кућа и станова нико није закључавао.

Пишући својевремено ламент о Дорћолу, репортер који је рођен у том делу Београда, с поетским патосом се упустио у опис кровова прекривених ћерамидом прошараном зеленилом маховине и патином времена. Али, кад је с фотографом стигао на врх палате „Политика” и из птичјих висина сагледао панораму, с разочарењем је угледао само сиве вишеспратнице: тек одатле је могло да се уочи колико је Дорћол променио лик.

А колико је изменио душу, некада се могло сазнати на расходованом шлепу безнадежно усидреном крај оковане обале, одмах испод Водене куле, Куле Небојше, где је некад било Подофицирско купатило. На њему су се све ређе окупљали стари и упорни житељи овог дела града, и они што би да то постану јер верују да је „Дорћолац” титула која се стиче адресом становања, несвесни да је то, заправо, стање духа.

Да најстарији део Београда неопозиво губи и житеље и старе мирисе могло се докучити средином седамдесетих година прошлог века, када је неком пало на памет да, по узору на „Биле ноћи” у славу сплитског фудбалског клуба Хајдук и сличне скупове завичајних друштава из свих забити ондашње Југославије, окупи све Дорћолце расуте по свету. Писма исписана нестрпљиво нечитким рукописом одаслата су по земаљском шару, а уз њих делегација која је закуцала на врата тада за све надлежне народне милиције с намером да пријави скуп.

Према речима једног преживелог, друг начелник је саслушао молиоце, па скочио, исколачио се и разгоропађено им одржао вакелу: „Немој да ми се мангупирате! Ни случајно! Све ћу да вас похапсим ако ми се негде окупите! Срам да вас буде... барабе дорћолске.” То је изречено беспоговорним тоном, па се делегација покуњено и необављеног посла вратила натраг.

Кад су помислили да је ствар пропала, неко се досетио спасоносног решења, ваљда Пера Законовић, пуковник по чину а Дорћолац по рођењу и убеђењу? Нова делегација средовечних комшија пред истим начелником се појавила са захтевом да им се дозволи окупљање – Скојеваца Првог рејона!

– То није била лаж – правдао се доцније Ђока Лазић, један од чланова оне делегације. – Већина Дорћолаца била је у СКОЈ-у (Савезу комунистичке омладине Југославије). То је некада био сиротињски збег, а не идеолошки покрет.

У новој кафани „Дунавски цвет”, тог 20. октобра окупили су се аласи, академици, кондуктери, оперске певачице, професори универзитета, столари, кафеџије, учитељице, храниоци животиња у Зоо-врту, свештенство ваљда свих конфесија, глумци, беспосличари, официри, понеки политичар, лаке даме и тешки момци, шнaјдери. алкохоличари, медицинске сестре, домаћице, они што су демонстрирали градом кад је неко пронео глас да је патријарх Варнава отрован, комесари и реакционари, њих око петсто. Беше то највећи породични скуп икад уприличен под капом небеском.

Састајали су се до пре тридесетак године. Последњег 20. октобра, окупило се њих двадесетак преживелих, на тужном слављу у Дому Војске Србије, у негдашњем Дому ЈНА. Позивнице су исписали по старом адресару, а у њему одавно није било никог ко живи на Дорћолу.