Dorćolski skojevci Prvog rejona

Najstarija i nekad sirotinjska periferija Beograda primakla se centru, a njeni starosedeoci završili po bezličnim naseljima na obodu prestonice da sanjaju o vremenu kad ulazna vrata kuća i stanova niko nije zaključavao.

Pišući svojevremeno lament o Dorćolu, reporter koji je rođen u tom delu Beograda, s poetskim patosom se upustio u opis krovova prekrivenih ćeramidom prošaranom zelenilom mahovine i patinom vremena. Ali, kad je s fotografom stigao na vrh palate „Politika” i iz ptičjih visina sagledao panoramu, s razočarenjem je ugledao samo sive višespratnice: tek odatle je moglo da se uoči koliko je Dorćol promenio lik.

A koliko je izmenio dušu, nekada se moglo saznati na rashodovanom šlepu beznadežno usidrenom kraj okovane obale, odmah ispod Vodene kule, Kule Nebojše, gde je nekad bilo Podoficirsko kupatilo. Na njemu su se sve ređe okupljali stari i uporni žitelji ovog dela grada, i oni što bi da to postanu jer veruju da je „Dorćolac” titula koja se stiče adresom stanovanja, nesvesni da je to, zapravo, stanje duha.

Da najstariji deo Beograda neopozivo gubi i žitelje i stare mirise moglo se dokučiti sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je nekom palo na pamet da, po uzoru na „Bile noći” u slavu splitskog fudbalskog kluba Hajduk i slične skupove zavičajnih društava iz svih zabiti ondašnje Jugoslavije, okupi sve Dorćolce rasute po svetu. Pisma ispisana nestrpljivo nečitkim rukopisom odaslata su po zemaljskom šaru, a uz njih delegacija koja je zakucala na vrata tada za sve nadležne narodne milicije s namerom da prijavi skup.

Prema rečima jednog preživelog, drug načelnik je saslušao molioce, pa skočio, iskolačio se i razgoropađeno im održao vakelu: „Nemoj da mi se mangupirate! Ni slučajno! Sve ću da vas pohapsim ako mi se negde okupite! Sram da vas bude... barabe dorćolske.” To je izrečeno bespogovornim tonom, pa se delegacija pokunjeno i neobavljenog posla vratila natrag.

Kad su pomislili da je stvar propala, neko se dosetio spasonosnog rešenja, valjda Pera Zakonović, pukovnik po činu a Dorćolac po rođenju i ubeđenju? Nova delegacija sredovečnih komšija pred istim načelnikom se pojavila sa zahtevom da im se dozvoli okupljanje – Skojevaca Prvog rejona!

– To nije bila laž – pravdao se docnije Đoka Lazić, jedan od članova one delegacije. – Većina Dorćolaca bila je u SKOJ-u (Savezu komunističke omladine Jugoslavije). To je nekada bio sirotinjski zbeg, a ne ideološki pokret.

U novoj kafani „Dunavski cvet”, tog 20. oktobra okupili su se alasi, akademici, kondukteri, operske pevačice, profesori univerziteta, stolari, kafedžije, učiteljice, hranioci životinja u Zoo-vrtu, sveštenstvo valjda svih konfesija, glumci, besposličari, oficiri, poneki političar, lake dame i teški momci, šnajderi. alkoholičari, medicinske sestre, domaćice, oni što su demonstrirali gradom kad je neko proneo glas da je patrijarh Varnava otrovan, komesari i reakcionari, njih oko petsto. Beše to najveći porodični skup ikad upriličen pod kapom nebeskom.

Sastajali su se do pre tridesetak godine. Poslednjeg 20. oktobra, okupilo se njih dvadesetak preživelih, na tužnom slavlju u Domu Vojske Srbije, u negdašnjem Domu JNA. Pozivnice su ispisali po starom adresaru, a u njemu odavno nije bilo nikog ko živi na Dorćolu.