Шор у слици и стиху

Панчево – Равно пола века, једна слика кружи зградом Градске управе у Панчеву. Дело од десетак квадратних метара „Шор” Милана Кечића најпре је красило чеони зид сале за састанке, на првом спрату Скупштине општине Панчево, такозвану собу 123, да би 2010. године била скинута и премештена у шалтер-салу у холу управе. Онда је морала да прође регистрацију, па је неколико година била одложена, да би данас „кружну туру” завршила на последњем спрату на путу до мало коришћене терасе градске куће.

„Суморни, јесењи сеоски пејзаж, са низом малих кућа које нестају ка оловном хоризонту”, тако је Витомир Сударски, председник Општине Панчево, „препричавао“ платно које га је очарало, када га је угледао 1972. године у просторијама Скупштине Војводине. А све је почело тако што је Сударски у кабинету челника за међународну сарадњу видео чудесну слику која га је освојила. Била је потписана с Милан Кечић. Годину дана је, како наводи, носио жељу да такву слику и „ми у Панчеву, имамо једног дана“. Онда је набављена новосадска адреса сликаревог атељеа, он позван телефоном, а сусрет уговорен и покренута безтендерска јавна набавка.

„Прво нам је, Душану Белићу и мени, показивао најновије радове смештене у углу атељеа. Онда смо га упитали да ли би могао за ’нас Банаћане’ (он је Сремац!) да наслика неки јесењи, блатњави, сеоски шор. О цени нисмо ни мислили, ни питали. Било нам је важно да ли може, и да ли хоће. Паре ћемо, знали смо, да сакупимо, макар морали са пикслом да стојимо испред улаза у Скупштину. Обећао је ’да хоће и може’ и да ће слика бити у Панчеву до Дана ослобођења, 6. октобра 1973. године“, педатно је прибележио  Сударски догађаје у својој књизи „Скице загубљене повести“.

Већ се зашло у септембар, а ни слике, ни гласа од сликара није било. Сударски је, на концу, знајући да је Кечић човек широког образовања и културе, који се не држи, како наводи, „строго укрућених правила комуникације“, пресавио табак, написао писмо адресовано на Милана Кечића, Нови Сад, Платонова бр. 4, и започео преписку - све у стиху. „На зиду је још све бело недостаје – ваше „село“. Питају: је л’ је готов онај шор, зар је Кечић тако спор. Преда мном су Стојанова (Трумића прим. аут.) ’жита’ много вас поздравља Вита. Панчево, 10.  сеп. 1973. године.”

И тако је прошло више од три недеље, а одговора није било, Узбуђење у општинској управи полако је копнило, те се појавила озбиљна забринутост, да ли ће наручено дело икада стићи у Панчево. А „када смо изгубили сваку наду да ће слика стићи до прославе, петог октобра”, пише даље Сударски, „донесе поштар одговор: ’Ево јављам на Ваш двор да је готов онај шор. Дође јесен, иде зима, у прелепим Карловцима шорина је сад пред свима. Пољем јури жути зечић  Поздравља Вас Милан Кечић. Нови Сад, 4. октобра 1973. године.”

„Времена више није било, Пишта (Јанош Иштван) одлетео је скупштинским ’цитроеном’ у Нови Сад да донесе ’Шор’. Гости су стигли на прославу 6. октобра и нису скидали очи са прелепог јесењег војвођанског – шора. Погађали су – које је село панчевачке општине инспирисало сликара, а ми смо одговарали да је пред њима сремски пејзаж, јер – наша су села, самодоприносима, истерала блато из својих шорова”, завршава своју приповест бивши председник Општине Панчево.