Балкан Балканцима

Када је 1866. године избио устанак Грка на Криту против турске окупације и међу српским народом у Србији и Војводини јавили су се бунт и отпор према Турцима, а посебно међу омладином и интелигенцијом, које су захтевале да се крене у отворени рат против Турске. Српска академска омладина своја књижевна друштва (нпр. бечка „Зора”) претвара у патриотске организације.

На позив „Зоре” сазвана је 1866. године у Новом Саду скупштина Уједињене омладине српске, која је тражила оружану интервенцију српске кнежевине против турске окупације Балкана. Главни говорник и вођа те скупштине био је политички емигрант из Србије, либерал и симпатизер гарибалдијеваца, противник апсолутистичког режима кнеза Михаила и конзервативне владе Илије Гарашанина, интелектуалац и бивши професор Велике школе Владимир Јовановић (отац будућег српског мислиоца, правника, политичара и државника Слободана Јовановића). У спољашњој политици њихове тежње су се потпуно подударале с политиком кнеза Михаила и Илије Гарашанина, али у унутрашњој политици они су били противници кнежевог ауторитативног режима и Гарашанинове учмале паразитске бирократије и репресивног полицијског апарата. Сматрали су се по либералним идеалима непоколебљивим борцима против сваког гушења јавне речи и слободе.

У конфликт с кнезом Михаилом посебно су дошли у вези са статусом Војводине. Наиме, 1859. године Аустрија је у Северној Италији поражена од Француске и Пијемонт-Сардиније, изгубивши северну покрајину Ломбардију, после чега је дошло до крупних политичких проблема. Тада су и остали народи у царевини почели да се буне против бечког апсолутизма и централизма желећи веће слободе за своје народне покрајине, па је претила опасност од распада земље. Аустрија је морала да напусти крути централизам и да одређеним народима и њиховим покрајинама да самоуправу.

Највише су попустили мађарском народу, другом највећем у монархији, па су 15. децембра 1860. године укинули српску Војводину, која је припала Мађарима. Да не би нарушавао добре односе с Мађарима кнез Михаило је прихватио ову одлуку бечког двора, што је изазвало негодовање и жестоку критику српске омладине у Војводини и интелигенције, коју су предводили Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић... Војводство је по њиховом мишљењу значило „политичко српско биће с оне стране Дунава, а оно је тим чином укидања сахрањено”, како је истицао Милетић.

Међутим, српска влада се озбиљно спремала за ослобађање од турске окупације. Знајући да је сама Србија слаба да се сукоби с Турском, кнез Михаило и Илија Гарашанин радили су на повезивању свих балканских народа у балкански савез, тако да би Балканци сопственим снагама извојевали победу или оружану интервенцију неке велике стране силе, нпр. Царске Русије или Француске. Зато је Гарашанин у својим „Начертанијама” и изнео крилатицу „Балкан балканским народима”. Тако је у јесен 23. септембра 1866. године закључен тајни војни савез између две братске земље – Србије и Црне Горе.

Црногорски кнез Никола био је толико очаран закључивањем овог споразума да је истакао да је спреман да се одрекне престола у корист кнеза Михаила ако се остваре народна победа и уједињење. Понесен патриотизмом, испевао је родољубну песму „Онамо, намо”, у којој истиче слободарске тежње српско-црногорског народа и његов вапај за слободом. Кнез Михаило му је поводом закључивања уговора о војној сарадњи честитао и поручио: „Нама је управо запала у део срећа, да метнемо први камен у зграду, која има да скупи у себе све оно што поцепа несрећа косовска.”

Ту политику окупљања Срба и балканских народа подстрекивала је и Царска Русија, па је Србија касније закључила ту врсту уговора и с Грчком (14. августа 1867), а касније и с Румунијом. Али ови савези реализовали су се у дело тек педесетак година касније, кад је почео Први балкански рат (1912) као оставштина Михаиловог и Гарашаниновог програма ослобођења.

Миомир Гарашанин