Данас више није могуће живети као јуче

Увек се радо враћам у Београд, а редовно долазим овде готово 20 година. Долазио сам колима, аутобусом, бродом и наравно авионом. Једног дана требало би да стигнем и пешке, каже за наш лист француски писац Матијас Енар, који ће данас отворити 66. међународни београдски сајам књига. Добитник Гонкурове награде 2015. за роман Бусола (иста књига добила је и Гонкурову награду студената Србије), одличан познавалац нашег региона, као и нашег града, додаје да воли Београд пре свега због његовог географског положаја који га донекле дефинише као град ушћа, град на раскрсници, и тврди: „Волео бих да једног дана могу да живим у Београду. Много бих волео да научим српски.”

Ово последње није немогуће ако узмемо у обзир да је Енар својевремено живео у Сирији, најпре у Дамаску, затим на југу земље, док последњих двадесетак година живи у Барселони. Студирао је арапски и персијски језик и докторирао у Паризу, а затим био на дужим студијским боравцима на Средњем истоку (Сирија, Иран Либан...). То искуство искористио је у роману Бусола, у коме слави Оријент и указује на плодна укрштања култура Истока и Запада, као што је своје искуство путовања по нашем региону преточио у роман Зона.

Оба поменута дела објављена су код нас у издању Академске књиге (Бусола у преводу Тамаре Валчић Булић, а Зона у преводу Анђе Петровић), а на овогодишњи Сајам књига стиже његов роман Годишња гозба гробарског братства, такође у издању Академске књиге у преводу Тамаре Валчић Булић, који ће Енар представити сутра на штанду Француске, почасног госта Сајма књига, с почетком у 16.30 сати.

Антрополог Давид Мазон из вашег романа „Годишња гозба гробарског братства” ради тезу о томе шта данас значи живети на селу. Сведоци смо да многи данас желе да се преселе у руралне средине, да гаје своје поврће итд. Да ли ће 21. век бити у знаку повратка на село?

Овај век је већ проживео своју прву четвртину и тачно је да се наш однос према природи потпуно променио, пре свега због климатских промена и трансформације нашег односа према околини коју оне подразумевају. Данас више није могуће живети као што смо живели јуче. Годишња гозба гробарског братства бележи ту трансформацију, а Давид Мазон у том смислу донекле представља човека 21. века, мученог сумњом у смисао живота и у сопствени однос према природи. Пут га води из града у село: он почиње да посматра село да би на крају постао његов део. Видели смо током пандемије колико су ове промене постале виталне за већину људи. Данас има много неоруралних становника који су напустили град и заменили га селом. Јасно је да морамо да трансформишемо наш комплетан однос према природи како бисмо се суочили са изазовом који нас чека. Дуго смо веровали да је човек господар природе, да треба или да може да ради с њом шта год хоће. Данас схватамо да је нужно да променимо овакав став, ми смо само једна врста међу осталим и дужни смо да променимо свој однос према околини. У питању је наш опстанак.

С обзиром на то да су сва ваша дела аутентична, претпостављам да сте се за потребе овог романа вратили из Барселоне у Француску и једно време живели на селу?

Сви моји романи су заиста веома добро документовани, јер се трудим да што боље разумем стварност око себе. И заиста, да бих написао ову књигу, провео сам једно дуже време у Француској. Вратио сам се у свој родни крај Де Севр, тамо где сам одрастао. Могао сам да се задовољим својим успоменама из детињства, али ја сам више волео да их ажурирам данашњим искуством. Наравно да су се ствари промениле.

Ваш роман има отворену форму, која обухвата и Давидов дневник и нарацију, запажамо и шеме карата... Колико вам је важна форма романа?

Форма је темељ. Годишњу гозбу гробарског братства сам замислио као олтарску слику у цркви: прво са сваке стране налазимо Давидов дневник, следе централни делови који се баве свим оним што Давид не може да види. И, наравно, биле су ми потребне шарке: а то су овде популарне француске песме које прилагођавам између сваког поглавља. Дакле, да, за мене је форма изузетно важна, она прва настаје и условљава писање књиге. Кад почнем да пишем роман, имам прилично прецизну идеју о облику који ће попримити, неку врсту менталне слике која ми омогућава да наставим даље с писањем. Без те менталне слике, без те форме, не могу да пишем.

Давид је, баш као и главни лик из „Бусоле”, сав разбарушен, пун страсти, успона, падова, тежи достојанству, сматра да је ћутање још речитији презир од увреда… Колико они личе на вас?

Претпостављам да сви моји ликови помало личе на мене. Али моји романи никако нису аутобиографски. Ако и има мало мене у Годишњој гозби..., то је у лику Луси, којој позајмљујем своје успомене из детињства. Али с приповедачем Бусоле и са оним из Годишње гозбе... делим један облик радозналости а, верујем, можда и енергију која ме вуче ка стицању знања, књигама и свести о свету у коме живимо.

И сам назив вашег романа упућује на оно што у њему констатујете: да смрт дозвољава да се радујемо како бисмо заборавили оно што сви знамо – да ћемо сви завршити у њеном наручју… Какав је ваш однос према смрти?

Смрт је животно искуство. У том смислу то је енигма: сви пролазе кроз смрт, а нико о томе не може да говори. Само они који су у блиском контакту са смрћу могу имати представу о томе: лекари, филозофи, гробари, а можда и свештеници који су друга врста филозофа. У том смислу, смрт је апсолутно узбудљива. Она је инспирација за толико уметничких дела, толико текстова да је неопходна: наравно да је у центру људске делатности и самим тим у центру живота. Кад је реч о мом личном ставу према смрти, нисам сигуран да је се плашим. Плашим се бола, губитка, али се не бојим смрти.

Романом „Бусола”, за који сте добили Гонкурову награду, желели сте да модификујете визију коју Запад има о Оријенту, а која подразумева насиље, рат, фанатизам. Са ове дистанце, јесте ли бар мало успели у томе?

Не знам да ли сам успео да променим визију коју Запад има о Истоку, али у сваком случају Бусола је имала много читалаца које ово питање веома занима. Односно, донео сам мало Истока на Запад. Сад су мало више испреплетени.

Својевремено сте ми рекли да сте „Бусолу” вероватно и написали због те ватре у Сирији коју смо сваки дан гледали на телевизији. Сада имамо и нове слике ватре с више места, да ли вас то инспирише на неки нови роман?

Хтео бих поново да пишем о арапском свету. Можда не због ватре, већ због моје велике страсти према овим земљама које пролазе изузетно тежак, за неке од њих и пун насиља период. Осећам као да имам дуг према арапском свету и да само нова књига може да почне да га отплаћује.

И даље живите у Барселони. Да ли и даље водите либански ресторан с пријатељем Либанцем? И како вам иде тај посао?

Да, имам срећу да сам и даље власник ресторана „Caracalla” у Барселони. То заправо и није посао, стриктно говорећи, више је задовољство: идем тамо да ћаскам с пословним партнером, да сањарим, да размишљам о Бејруту и поделим успомене. А, наравно, ни храна није за потцењивање.

Гастрономија је за вас врста културе, то читалац осећа и у роману „Годишња гозба гробарског братства”. Да ли се и вама чини да свет управо доживљава ренесансу гастрономије?

Не знам да ли је ово ренесанса гастрономије, али оно што је сигурно јесте чињеница да кулинарство данас у нашим животима несумњиво заузима више места него икада раније. Све је више књига посвећених кувању, као и подкаста и видео-записа који се фокусирају на храну. А ми то гледамо и имамо приступ све удаљенијим и до сада непознатим кухињама. Неизмерно је задовољство моћи тако путовати, не излазећи из сопствене кухиње.

Важите и за доброг познаваоца целог овог региона јер сте га прокрстарили првенствено за потребе романа „Зона”. Чиме вас је привукао Балкан?

Пре свега својом разноликошћу. Том истом разноликошћу која је довела до катастрофе и рата. Балкан је раскрсница, додирна тачка између многих империја и цивилизација. Реч је о веома бројним мањинама на Балкану. У стварности, то је огромна разноликост језика, религија, морала, обичаја, који и најмање путовање чине фасцинантним.

Познавалац сте и српске књижевности, рекли сте ми својевремено да сте читали Киша, Павића, Албахарија, Петровића… Да ли сте у међувремену открили још неког српског писца чије књиге су вас заинтересовале?

Нисам велики познавалац српске књижевности. Заправо, читао сам Данила Киша и остале које набрајате, али све њих могу да читам само у преводу. То је моја мука, јер ја желим да их читам у оригиналу. Недавно сам прочитао књигу можда једног од првих аутора аутобиографије на српском иако нам је текст изгледа стигао само на старопољском. Реч је о јањичару Константину Михаиловићу, Србину којег су Турци заробили када је имао 20 година, служио је у јањичарском пуку између 1455. и 1463. године, у време кад су Османлије завршиле освајање Балкана. Његова хроника говори о годинама које су претходиле његовом заробљавању, а посебно о паду Константинопоља 1453. Апсолутно фасцинантно!