Тома Пикети о једнакости

Колико год нам свет почетком овог века изгледао неправедан, у њему се више држи до једнакости него педесетих година прошлог века или почетком тог века, током којих се ипак више тежило једнакости него педесетих година 19. века или крајем осамнаестог.

Ово констатује Тома Пикети, најгромогласнији заговорник прогресивног опорезивања дохотка и богатства на глобалном нивоу како би се смањила неједнакост у свету, у уводу своје књиге „Кратка историја једнакости”, коју представља у оквиру гостовања на Сајму књига. Као гост свог српског издавача „Академске књиге”, Француског института у Србији и Института за филозофију и друштвену теорију, Пикети је синоћ одржао предавање у Културном центру Београда, а данас ће са супругом Жилијом Каже потписивати своје књиге на штанду „Академске књиге” од 13.30 часова, док од 18 сати учествује у стручном семинару у Институту за филозофију и друштвену теорију.

У књизи „Кратка историја једнакости” Тома Пикети покушава да одговори на захтев многих својих читалаца да сажето говори о проблему друштвене неједнакости о којој, између осталог, говори и у своја претходна три, иначе обимна, дела: „Високи приходи у Француској у 20. веку”, „Капитал у 21. веку” и „Капитал и идеологија” (код нас није објављена само прва од три набројане).

Ово никако не значи да су његове раније књиге неразумљиве читаоцима који не познају економију. Пикети је светску славу стекао управо обимним делом „Капитал у 21. веку” (631 страна у српском преводу), која је продата у више од два и по милиона примерака и у којој, поред графикона, налазимо и анализе неједнакости на примерима јунака романа Онореа де Балзака и Џејн Остин.

У „Краткој историји једнакости”, коју Пикети назива „танком књигом” (270 страна у српском преводу), он на сажет начин, али и из новог угла приказује историју једнакости, ослањајући се на чврсто убеђење које је стекао истражујући: поход на једнакост је борба која сеже у прошлост и тежи да се настави и у 21. веку, под условом да се сви мало потрудимо. Они који прате рад овог економисте знају да он сматра да је економија сувише важна да би била препуштена неколицини стручњака и лидера, па стога инсистира на томе да грађани стекну сазнања из ове области.

Ова књига се темељи на два закључка. Први је да је једнакост пре свега друштвени, историјски и политички конструкт. И у ранијим својим радовима Пикети је тврдио да је једнакост идеолошког и политичког карактера, а не економског и техничког. Други закључак је да је крајем 18. века започето дугорочно кретање ка једнакости, а оно је последица борби и побуна због неправде, које су омогућиле да се преокрене однос снага и да се сруше институције које је подржавао владајући слој и друштвену неједнакост окретао у своју корист.

„Сељачке буне од 1788. до 1789. и догађаји који су се одиграли током Француске револуције довели су до укидања привилегија за племство. Такође, почетак краја атлантског робовласничког друштва подстакнут је побуном робова на Сан-Домингу 1791. године, а не расправама у удобним фотељама париских салона”, пише Пикети и додаје да током 20. века друштвени и синдикални покрети имају кључну улогу у успостављању новог односа снага између капитала и рада, као и у смањењу неједнакости, а да се и два светска рата могу тумачити као последица друштвених напетости због неједнакости које су постојале и биле неподношљиве пре 1914. године.

Поред револуција, ратова и побуна, Пикети напомиње да су одсудни тренуци за избијање друштвених сукоба и економске и финансијске кризе: „Криза из тридесетих година прошлог века имала је кључну улогу у трајном одузимању легитимитета економског либерализма и оправданом прибегавању новим видовима државне интервенције. Временски ближе нама, криза из 2008. и епидемијска криза од 2020. до 2021. пољуљале су наша уверења која су дотад деловала као неприкосновена, а која се тичу на пример прихватљивог нивоа јавног дуга и улоге централних банака”.

  Како смо дошли до тога да је данас један одсто светске популације богатији од 99 одсто људи? Како помирити друштвену једнакост и прерасподелу богатства?

У овој у суштини оптимистичној књизи, Пикети закључује да је сасвим могуће „да ће идеолошки сукоби у будућности више личити на битку социјализма него на често помињани капитализам”. Он заступа „могућност демократског и федералног социјализма, децентрализованог и партиципативног, еколошког и расно мешовитог, заснованог на проширењу социјалне државе и прогресивном опорезивању, подели моћи у компанијама, постколонијалној одштети и борби против дискриминације, једнакости права за образовање и угљеничним картицама, постепеној декомодификацији економије, гаранцији за посао и наслеђу за све, драстичном смањењу финансијских неједнакости, као и изборном и медијском систему који би најзад био мимо домашаја моћи новца”.

А тај демократски социјализам, наглашава Пикети, колико год се данас чинио недостижним, заправо се надовезује на значајне промене из прошлости, које су се некад догађале у размаку од неколик деценија.