Борбена црква и крижари

Познати југословенски адвокат и угледни професор историје на београдском универзитету др Виктор Новак у својој књизи је „Magnum Crimen” објаснио политику Ватикана у тзв. борбеном мисионарству, као и учинак хрватских клерикалаца и националиста у реализацији тог пројекта. Документовано је доказао повезаност и сарадњу хрватског свештенства с усташким режимом у време НДХ, која је довела до реализације геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у току Другог светског рата. У својој књизи Новак истиче: „Успостављањем НДХ клерикализам је у Хрватској ступио у својеврстан брак с усташким режимом и тако створио клерофашизам, који је довео до присилног преобраћивања православних Срба у католицизам и до потпуног истребљења Јевреја и Рома у НДХ.” Доказао је прећутну, али и активну подршку загребачког надбискупа (потом кардинала) Алојзија Степинца и бискупа Ивана Шарића усташком режиму Анте Павелића за време рата и крижарима непосредно после рата. Објаснио је и како је Римокатоличка црква пробудила и обликовала националну свест Хрвата, с крилатицом да је служење богу једнако служењу народа.

Ова књига требало је да послужи тадашњој комунистичкој власти у Југославији да створи погодну атмосферу поводом суђења Алојзију Степинцу и ухапшеном усташком функционеру и потоњем вођи крижара у земљи Ериху Лисаку. Степинац је био оптужен да је био пасивни помагач, али и подстрекач усташко-крижарских терористичких група које су се бавиле непријатељском делатношћу у смислу вршења диверзија, саботажа, оружаних акција против војске и милиције и припремања хрватских националиста за оружани устанак против Титове комунистичке власти. Иначе, крижари су били проусташке групе које су остале у земљи након разбијања и пораза хрватских оружаних снага, тј. домобрана и усташа.

Носили су и назив шкрипари, а по савету Католичке цркве одрекли су се усташких и домобранских ознака и заједнички прихватили да на своје капе ставе беле платнене крстиће како би одзив међу хрватским народом био што већи и масовнији. Били су организовани у герилске групе које су биле лоциране по читавој територији Хрватске и БиХ. Нису били верска војска, али им је вера била спољно обележје којим су позивали на борбу против безбожних комуниста и Србо-Југословена. Изједначавали су веру с нацијом и позивали се на припадност хрватској Католичкој цркви као „предзиђу западне кршћанске цивилизације”. Наступали су у име Католичке цркве, а она их је тајно помагала и подржавала.

Вођа крижара у земљи је био Ерих Лисак (последњи шеф усташке полиције), а у иностранству поглавник Анте Павелић, и часници Вјекослав Макс Лубурић, Јаков Џал, Јосип Томљеновић и Крешо Жупан. Крижари су за време свог терора од 1946. до 1948. убили више од 2.000 припадника војске, полиције и агената Удбе.

Последња акција хрватске усташке емиграције у садејству с крижарима у земљи била је Операција „10. травањ”, или, како је наша историографија памти Операција „Гвардијан”, у току које је југословенска Удба успела да похвата и уништи готово све усташке крижаре. Ову операцију по налогу Павелића осмислили су усташки емигранти, бивши часници Јосип Томљеновић, Крешо Жупан, Божидар Кавран и Ловро Сучић, који су у јуну 1947. године и почели убацивање прве групе терориста у Југославију ради подизања устанка. У првој групи налазили су се бојници Љубо Милош и Анте Врбан (крволоци из Јасеновца) и ројник Лука Гргић. Група се пребацила у земљу с мађарске стране чамцем преко Драве код Новиграда. Удба је већ преко својих канала знала за ову акцију усташке емиграције, те су преко свог убаченог агента лоцирали чланове групе и ухапсили их на Папуку. Системом клопке, коју је Удба назвала „Убачена удица”, у периоду од јула 1947. до јула 1948. године успешно је похватала више од 90 убачених терориста и међу њима и вође Божидара Каврана и Јосипа Томљеновића. Њима се судило пред Врховним судом НР Хрватске у Загребу од 10. до 27. Августа 1948. и сви су осуђени на смртне казне које су извршене вешањем или стрељањем с губитком свих грађанских права.

И поред ове најуспешније послератне акције Удбе, није успело онемогућавање разарајућег утицаја и деструктивног деловања Римокатоличке цркве против југословенске државе, што се нарочито видело у последњем грађанском рату који је вођен на тлу Југославије у периоду од 1991. до 1995. године, у којем су хрватска Католичка црква и њен кардинал Фрањо Кухарић били главни побуњивачи и мобилизатори хрватских националних снага против ЈНА и СФРЈ, а посебно против православног српског народа који је вековима живео на просторима тзв. Крајине у Хрватској и БиХ.

Миомир Гарашанин,
Београд