Радикално цепање

Псовке, клетве, туче, поливање водом, чупање микрофона, пљување у лице и шамарање пред пролазницима, део је радикалског скупштинског арсенала који опстаје упркос томе што рад парламента плаћају грађани и што посланици имају све лошији углед чему су највише допринели чланови Српске радикалне странке. Према септембарском истраживању „Стратешког маркетинга” половина грађана има негативно мишљење о скупштини, а само 15 одсто мисли да она добро ради. Зато ипак чуди што су стари и нови радикали решили да се јавно разведу уз вађење златних зуба.

Милан Николић, политички аналитичар, каже да се Шешељево крило радикала понаша лоше у Скупштини Србије, и да ће образованији радикали одлазити код Томислава Николића у нову странку која ће овог месеца имати оснивачку скупштину. „Мање писмени, мање флексибилни и старији остаће у Српској радикалној странци, и њима не смета овакво понашање. Ни њиховим бирачима ово неће сметати. Али, ради се о мери. Доста је простота и засметаће им ако се овако настави.”

Милан Николић каже да је претерао и Томислав Николић и да му није била потребна прича о љубавницама. „Требало је да се одржи на висини, јер он добија и све што СРС ради њему повећава број присталица зато што квалитетнији људи сигурно не могу бити задовољни оваквим понашањем радикала.”

Јован Комшић, социолог политике, каже да ће јавно мњење, рационалан и информисан део који је већина, критички прихватати овакав начин рада парламента. „Због митингашке атмосфере не могу се донети антикорупцијски закони. То је сет закона који Европској унији треба да дају до знања да смо деблокирали институције и да интензивирамо реформистички курс. На основу тога треба да добијемо 600 милиона евра од ЕУ.”

Комшић каже да ће део у странци који је настројен проевропски (по једном истраживању 39 одсто присталица радикала је за улазак Србије у ЕУ) и рационалнији део присталица СРС-а овакво понашање доживети као врсту политикантске галаме која је у ствари опструкција парламента. „Ова политичка тактика, а можда и стратегија што ћемо тек видети, можда ће одвући Шешељеве радикала ка екстремизму и учинити их антисистемском странком. Када се са тиме суоче и њихове присталице можда неће гласати за њих него за нову странку Томислава Николића, који је за нормализацију Србије. Али познато је да наши бирачи гласају за лидере а тек после за идеје, па ћемо видети.”

Ипак, његова је процена да ће Драган Тодоровић, председник Посланичког клуба СРС у Скупштини Србије, тешко задржати и половину бирача са овим видом опструкције и примитивизма. Комшић мисли да се само лумпенпролетаријат може радовати насиљу у политичком животу. „То је десет до двадесет одсто незапослених, фрустрираних и неприлагођених матрицама политичке културе. Они могу да подрже политичку батину и пљувачину.”

Овај социолог политике подсећа да се партије обично нису круниле када је долазило до прелома, да су бирачи остајали уз странку и да нису одлазили за отпадницима, али да СРС са оваквим типом политике, даје шансу онима који су збуњени да бирају и то између људи у истом дворишту.

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да СРС нема много маневарског простора у медијима и да зато говоре у парламенту. Он каже да је Николићево крило добијало више простора у медијима. „Разумљиво је зато што СРС користи Скупштину, али ако то потраје биће контрапродуктивно. Биће тешко и за Томислава Николића јер се стално помиње у негативном контексту. Ни прича око мандата није јасна али је важно како ће то народ перципирати – да ли је ово сада реално стање или не.”

Радуну није јасно зашто Томислав Николић има медије на својој страни, зашто се њему даје више простора. У томе је сигурно предност „напредњака”. Међутим, ни то не мора да донесе бираче Николићу јер „ово што се догађа у Скупштини штетно је и за једну и за другу страну. СРС иде са ризиком губитка и емоционално и рационално, али свакако хоће да нанесу штету Николићу. Циљ им је да га угрозе”, каже Радун.

„Бираче радикала, барем неке од њих ово мало нервира, али их занима која је од две стране у праву. Од тога ко је праведан, и ко има право на мандате зависиће ко је добио а ко изгубио. Али, то још не значи да ће бирачи гласати за оно крило које је у праву али је и губитник. То ће бити почетак њиховог позиционирања. И остала јавност, она која не гласа за радикале, слично гледа. Јер, код нас није важно да ли ће се закони донети за два-три дана или за две-три недеље или касније. Важније је у овом спору како ће грађани схватити ко је ту поштен а ко мање поштен. А и до тога се долази више емотивно”, каже Радун.