Приземљени после узлета

После извесно пропалог тендера, упркос уверавањима бившег ресорног министра Велимира Илића да ће Јат ервејз ко од шале купити Ер Индија а онда и Руси, без све шале, дајући и авионе и милионе, и на радост његовог наследника Милутина Мркоњића, који са националног авиопревозника најрадије не би скидао државни јорган, у долазећој недељи, у ситуацији без алтернативе, на иницијативу потпредседника владе и министра економије Млађана Динкића, за заједнички сто требало би да седну представници државе – власника и Јата – штићеника. Власника, кога сада не би болела глава да није одлагао продају приземљеног летача и да су пре две-три године надлежни у влади послушали ММФ и уважили препоруке из студије Међународне финансије корпорације, снашла је најскупља варијанта: да прво одреши кесу за лекове, па шта коштало да коштало. И ма шта после било. А штићеник, ма колико се летњи дан до подне упињао да докаже, час да није пред колапсом а час да је пред сломом, сада је нешто мирнији јер ће велики тата у лику владе опет решавати његове проблеме. Како теорија и пракса налажу и представници државе најављују да ће пре него што дају новац бити урађена анализа пословања (мада би логично било да је власник дневно у току стања у својим кућама).

Да у мору контроверзних информација о пословању ове али и других државних компанија, колико-толико расветли стање, Републички завод за развој протекле недеље је завршио редовно годишње скенирање њихових здравствених картона за прошлу годину и упаковао их у публикацију „Анализа пословања јавних предузећа у 2007”. И то на основу најзваничнијих података Народне банке, извештаја о пословању и планова рада појединачних фирми и интерне базе података, која је после седам узастопних анализа прилично богата.

А ако лаже коза, рог не лаже: поменути и најактуелнији Јат, упркос томе што му је, како су тврдили челници ове компаније, прошла година била рекордна, најбоља за последњих 17 ( не верујући ни сами да ће то бити мамац за озбиљног инвеститора) и мада је лане остварио добит од 674 милиона динара, укњижио више летова и превезао више путника и робе, био продуктивнији и упослио више радника него 2006, у ову годину,годину покушаја приватизације, ушао је тешко оболео: од несолвентности, већ одавно без сопственог капитала због високог кумулираног губитка који је нарастао на 7,3 милијарде (четири милиона динара по раднику) и неликвидности, са укупним обавезама 5,1 пут већим од обртне имовине сврставајући се у врх најзадуженијих од 17 анализираних компанија.

Само неколико поменутих бројки довољно говори да то што није било заинтересованих да искеширају ни 51 милион евра за 51 одсто капитала није само последица планетарне кризе, већ и квалитета понуђене робе на авиотржишту. Изузме ли се, наравно, могућност да један од помињаних заинтересованих купаца чека да истекну сви тендерски рокови и крене у јаче, већ започето лобирање за куповину српског авиопревозника погодбом под фирмом стратешког партнерства.

Али невоља актуелних економских власти није само Јат, већ комплетан нереструктурисани и неприватизовани привредни јавни сектор. И то није само субјективан осећај домаћих аналитичара.

–Упркос скромном, али, ипак, напретку у области енергетике, железнице, путева и телекомуникација и иако се од 2006. транзиција у сектору привредне инфраструктуре убрзава, Србија се по овом ЕБРД индикатору није мрднула даље од једва прелазне двојке затечене 2001. Отприлике, као и Црна Гора, па су обе чланице бивше државне заједнице на лествици испод свих осталих земаља у окружењу, указује Едвард Јакопин, директор Републичког завода за развој и шеф пројекта у оквиру којег је урађена збирна и појединачна анализа јавних предузећа, која конкретним бројкама потврђује тежину проблема.

Јер, после две године, названих годинама лаганог опоравка и збирно гледано рентабилног пословања државних компанија, 17 анализираних јавних предузећа 2007. су се вратиле у губиташку зону – укњиживши нето губитак седам пута већи и добит 44,5 одсто мању него у 2006, констатује Јакопин.

(/slika2)Истина, да Електропривреда Србије прошлу годину у своје билансе није уписала 99,5 милијарди динара губитка, што је 90 одсто укупног минуса свих државних јавних предузећа и трећина збирног минуса српске привреде (што у ЕПС-управдају промењеном методологијом, односно применом међународних стандарда финансијског извештавања по којима је овлашћени проценитељ расходе на основу обезвређивања имовине зарачунао на 92,2 милијарде динара) државни привредни сектор би као и цела привреда годину завршио као нето добиташ– са добити два пута већом од губитака.

Иако је 13 од 17 анализираних предузећа прошле године остварило нето добит од 16,5 милијарди динара, што је 8,1 одсто добити целе привреде и мада се број добиташа међу државним компанијама повећава из године у годину, готово 90 одсто тог плуса остало је на рачунима само три предузећа – Телекома Србије (11,6 милијарди), НИС-а (8,1 милијарда) и ПТТ „Србија” (4,1 милијарда динара), која су уједно у врху листе највећих добиташа српске привреде. А дубља анализа, по речима Јакопина, указује да се не треба зауставити само на разврставању добиташа и губиташа, да велики терет кумулираних проблема у дворишту јавног привредног сектора, као реп из прошлости оптерећује и оне са исказаном добити,уз и даље велико учешће државних компанија у свим основним показатељима пословања привреде и позитивним и негативним. Указује и на једну новину – заостајање јавних предузећа у односу на остатак привреде Србије. Ма колико се из претходних анализа чинило да ће се ове фирме због своје величине и природне моћи брже опорављати и стати на ноге.

–Док је привреда у целини већ осетила благодети приватизације која се приводи крају, развоја и рентабилног пословања сектора малих и средњихпредузећа и израженије приватне иницијативе која је утицала на рационализацију трошкова пословања, а самим тим и на већу усклађеност зарада и продуктивности, пад ликвидности и економичности у јавним предузећима био је израженији него у привреди, а раст продуктивности (и поред већег смањења броја запослених) три пута мањи од привредног. Истовремено, раст њиховог укупног прихода шест пута је спорији него у осталом делу привреде, констатује Лепосава Нинковић, помоћник директора Завода за развој, иначе уредник ове публикације.

Рентабилно пословање јавних предузећа у 2005. и 2006. објашњава позитивним ефектима економско-финансијске консолидације уз значајно учешће државе (отпис дугова, субвенције, усклађивање цена...). Међутим,како су значајније и суштинске реформе јавног привредног сектора изостале, са смањењем државне интервенције, посебно са укидањем субвенција, поново су се, каже, испољили нерешени кумулирани проблеми пословања јавних предузећа.

То по нашим саговорницима, указује на неопходност брзог решавања тих проблема и то: кроз реструктурисање и приватизацију, лимитирање раста зарада у складу са продуктивношћу сваког појединачног предузећа, хармонизовање законодавне регулативе са европском, наставак процеса либерализације тржишта како бисе привукле стране директне инвестиције и ускладиле постојеће тарифе са ценама у ЕУ и дефинисање програма за она јавна предузећа која заиста имају шансу да постану регионални лидери.

До тада највећи проблеми, ма колико неке од њих имале лидерску шансу, сконцентрисани су у нерентабилним, неликвидним и високо задуженим компанијама, од којих „Железнице Србије”, ПЕУ „Ресавица” и „Путеви Србије” константно послују са губитком, а поменути ЕПС, након две добиташке године, лане књижи минус, већи или мањи, са новом методологијом или без ње. Уз ЕПС-ових 99,5 милијарди динара, са железничких 5,5, путарских 4,1 и 1,5 милијарди динара из подземне експлоатације, текгубитак је нарастао на укупно 110,6 милијарди (четири пута већи од добити) што је две петине привредног минуса. Додуше, без ЕПС-а, учешће губитака јавних предузећа у минусу целе привреде било би сведено на четири одсто.

Али реч је само о једној коцкици из здравствених картона јавних предузећа. Јер, и Јат, који је у 2007. исказао нето добит, забележио је губитак из пословања (у подбилансу пословних прихода и расхода), а и НИС, иако један од највећих српских добиташа, муче неликвидност и нагомилани дугови.

Финансијсканеравнотежа, најизраженија код несолвентних јавних предузећа ЈАТ-а и ПЕУ „Ресавица” који су остали без сопственог капитала и „Србија гаса”, коме сопствена средства не чине ни трећину укупних, дугорочно мучи још девет фирми. Понајвише „Путеве Србије” којима за покриће сталне имовине недостаје чак 40,4 милијарде динара, ЕПС и „Железнице Србије”. Мада су отписом или репрограмом дугова,јавна предузећа од 2001. године смањила учешће за 10 процената у обавезама привреде ( 24,5 у 2001,19,6 у 2004, 18,2 у 2006. и 14,7 у 2007), она су константно под кредитним ризиком и већина отплаћује само високе кредитне камате, указује Лепосава Нинковић.

Ових 17 јавних предузећа је 2007. завршило са 573,9 милијарди динара дуга, од чега су 41,9 одсто дугорочне обавезе, иначе, у прошлој години повећане за неколико процената. Укупан дуг 17 јавних предузећа нарастао је на 37,7 одсто вредности њиховог капитала а вредност обртне имовине превазилази 2,4 пута. Само поређења ради, у прилог тези о бржем опоравку привреде, њене укупне обавезе веће су од капитала 2,6 одсто, а од обртне имовине 1,4 пута.

У последње три године (2005-2007) чак 84,6 одсто обавеза државних компанија сконцентрисано је у пет јавних предузећа: ЕПС (32,5 одсто), НИС (11,5), „Железнице Србије” (10,9), „Путеви Србије” (12,4) и Телеком( 17,3 одсто). Реч је углавном о дугорочним обавезама у којима половину вуку Телеком и Електропривреда.

Посматрано појединачно, сем најзадуженијег Јата и ПЕУ „Ресавица” који немају сопствених извора односно капитала и укупни дугови им превазилазе вредност обртне имовине 5,1, односно 7,1 пут, следе „Србијагас” са збирним обавезама 2,5 пута већим од капитала и 2,2 пута од вредности обртне имовине. Укупне обавезе превазилазе вредност обртне имовине Скијалишта Србије (3,1), Телекома (4) Аеродрома (1,8), Железнице (5,7), ЕМС-а(3,9), ЕПС-а(1,8), НИС-а (1,2), Србијашуме (1,2), а код „Путева Србије” чак 41,2 пута.

Весна Јеличић

----------------------------------------------------------------

Боље наплаћују, негошто плаћају

Чак 11 од 17 анализираних јавних предузећима више дугује него што потражује. Дуг „Путева Србије” према добављачима чак 29 пута је већи од потраживања од купаца, односно корисника услуга, Скијалишта 16 пута, Јата 4,6 пута, НИС-а и Железнице 1,7, ПЕУ и „Србијагаса” 1,6 а Телекома 1,1 пут.

Најизраженију неликвидност заправо имају „Путеви”, који не могу да измире готово целокупне обавезе (97 одсто) ПЕУ „Ресавица” (88 одсто) и Јат ервејз ( 77 одсто). Само шест државних компанија краткорочним потраживањима успева да покрије своје краткорочне обавезе: „Транснафта”, Аеродром, ПТТ, „Војводинашуме”, „Србијаводе” и „Војводина воде”, указује се у најновијој анализи пословања јавних предузећа Србије.

----------------------------------------------------------------------

Дуг дугују, плате исплаћују

У Србији је, ипак, још исплативије радити у државним компанијама, него у просечној приватној или мешовитој фирми. Јер, сва јавна предузећа, ма колико задужена, у губицима и ма колико се у њима све вртело од финансијске неравнотеже, боље плаћају своје, иако још многобројно, људство. Сем, ако није реч о Железници, која годинама уназад заостаје за републичким просеком. Јавна предузећа у просеку за 40,9 одсто боље плаћају него просечан послодавац. Предност стечена претходних година, па и деценија, није истрошена ни у 2007. години у којој су зараде у јавном сектору реално спорије расле него у остатку привреде – за 14,1 одсто у односу на 19,5 процената колико је износила прошлогодишња просечна повишица. То је истина смањило разлику у односу на 2006. у којој су радници јавних предузећа били 55 одсто боље плаћени од српског привредног просека.

(/slika3)А ко су појединачно најбоље платише у 2007? Без премца најзадуженији Јат ервејз са просечних 64.971 динар и уз ограду да просек увек подижу летачке плате. Али, ма шта јели купус или месо, „јатовци” су се у просеку гостили сармом и кући носили 2,3 пута више од других радника у привреди. За наше услове није било лошије ни запосленима у „Транснафти” ни онима на платном списку младих „Скијалишта Србије”, са просечном нето зарадом од 62.977, односно 61.745 динара.

Лане, као и у протеклих седам година, захваљујући дарежљивом газди или школској спреми, два пута веће плате од просечних имали су и радници НИС-а, Аеродрома и Телекома.

А одговор на питање колике су плате челника – чланова управних одбора и директора јавних предузећа, у већини, иако државних кућа, и после више од годину дана инсистирања и јавности и надлежних за доступност јавних информација да се ти подаци обелодане, остале су не само пословна, већ тајна равна државној. Можда ћемо имати више среће, кад се нова коалиција договори о поделама управљачких и руководећих функција у јавним предузећима.