Полако изумиру у тишини

Мала Ремета код Ирига – У једином шору у Малој Ремети, капије дворишта су закључане, као да је село пусто, тек понека кера промакне путем. Чак ни михољско лето није измамило старце на клупе испред капија, не чује се дечја граја, једино изнад села лете јастребови и кобци. На крају шора, приметисмо у дворишту Тихомира Бабића (71), како у пластичном бурету муља грожђе, спрема мошт, а од остатка ће пећи ракију.

– Има нас 150 душа у 55 кућа. Десет кућа је празно, у десет кућа живи само по једно чељаде, старац или баба, болешљиви, углавном непокретни. У 20 кућа је тек по двоје, опет старих. Е, зато је улица пуста, увек је тако – прича нам Тихомир.

Његова супруга Нада на то додаје да у селу има и 16 удовица, а само два удовца. Вели да овде мушкарци умиру пре жена. Зашто, нико не зна.

– Само шесторо деце иде у школу. Троје овде у Ремету, а троје иде у Јазак. У овако малом селу имамо и пет опознелих момака нежења и исто толико неудатих девојака, и за њих је време прошло. Ни избеглице нису хтеле овамо. Дошло их је само двоје, муж и жена... Нема ово село среће, а лепо је и прелепо – објашњава Нада.

На крају села је манастир Мала Ремета, али и овде је само игуманија, болесна, у кревету. Млађих нема ни у манастиру, а он уређен, леп, блиста.

– Викендом дође по 20 аутобуса до манастира. Дођу и оду. Која вајда од тога, кад им ни воде за пиће не можемо обезбедити. Имамо водовод, али воде буде само три сата дневно. Слаб бунар, али кога је за то брига – казује опет Тихомир, додајући да су узданица села неколико добрих домаћина и помиње Ђоку Лаћарца и његову браћа од стрица Јову и Мирослава:

– Имају по двоје деце, Миле Бугараш има три кћеркице, а троје деце има и Бранко Стојановић – набраја наш саговорник.

На крај села је продавница, али и она закључана. Кафане нема већ годинама. До Јаска је одавде шест километара, до Ирига двадесетак, али прве поледице зауставе аутобус, па је онда Мала Ремета одвојена од света.