Сусрет прве врсте

Четвртак, 21. август 2008.

На аеродрому сам у Денверу, у Сједињеним Америчким Државама. Пре него што почнем о било чему да говорим, првим утисцима и слично, не могу, а да не опишем ситуацију коју управо посматрам. Право у очи ме гледа мало, слатко дете, полу-Кинез, полу-Мексиканац, по слободној процени, маше ми и смешка се. Поред њега је мајка, која је управо завршила телефонски разговор. Ниска, дебељушкаста, са косим очима и тамним теном, из торбе вади педантно упакован биг мек оброк. Дупли хамбургер је завршио у устима малишана од, по слободној процени, две године. Затим је, уместо топлог млека или воде, уследила – кока-кола.

Wellcome to The United States of Ameica. Да ли је ово довољно за страх? Не. За предрасуде – да.

Док чекам свој трећи лет, за Албукерки, седим одушевљен чињеницом да могу да користим Wireless интернет и пишем ове редове у нади да ће их за неколико седмица објавити мој омиљени дневни лист. У торби за лаптоп држим „Политику” коју сам покушао да читам, али због чудних погледа који су до мене стизали док сам држао новине са чудним (ћириличним) називом одлучио сам да читање одложим до следећег лета (авионског лета).

Среда, 1. октобар 2008.

Овај дан почео ми је као и већина дана у последњих шест седмица. Школски аутобус, жуте боје, зауставио се испред куће у којој живим. С тортиљом у устима истрчао сам из куће и утрчао у аутобус. Поздравио сам возача и сео на седиште иза њега, да бих први изашао. Као и обично, гледао сам кроз прозор и покушавао да нађем специфичности места поред којих пролазим, јер сва места толико личе једно на друго да је јако тешко снаћи се. Већ сам много шта научио, мислим да бих могао једног јутра да прошетам од куће до школе, као што сам навикао у малом Ужицу. Три миље, није то далеко. Када се аутобус, након неколико стајања, поприлично напунио, почела је тешка расправа возача и једног ученика о неком бејзбол мечу. То ми је на тренутак скренуло пажњу с реда идентичних кућа, досадних у својој сличности. Они баш воле тај спорт. Покушао сам да схватим правила, али жеља да сазнам зашто ударају лопту и јуре за њом трајала је кратко.

Као и обично, школа је почела и ређали су се, четрдесет девет минута дуги, часови. Цртање и сликање, шпански, америчка историја, алгебра, енглески, људска права. И овај дан би био баш као и сви други, да се на последњем часу није десила једна ситна, али јако занимљива дискусија. Људска права. Професорка (учитељица) пустила је филм на курдском језику. Ништа ново – титлован филм, као и сваки други. Ратна тематика... А онда је професорка запитала:

„Има ли неко да му је ово први пут да гледа филм на страном језику?”

Руке су се полако дизале увис, ја сам погледао око себе и ухватио зачуђен поглед девојке из Немачке, такође ученика на размени. Само нас двоје нисмо подигли руке увис.

„Ово је вама вероватно фасцинантно?”, упитала је нас двоје са чудним осмехом на лицу.

„Да, веома”, одговорио сам без осмеха.